Neblog

Уј! шопинг

Сегединска текстилна авантура

Неблог > Путешествија > Уј! шопинг
Написано:
Сегедин

Беше то леп излет у Сегедин, а почео је као шопинг тура.

 

„Имамо неку свадбу, па би треб'о дузмем неке лоне и слично“, рече ми другар који није познат по томе да се облачи по стандардима данашње сељане. Након краће забринутости за прекривање његових доњих екстремитета тканином, некако спонтано се изродила идеја: „Ае у Сегедин, тамо сам чуо да је јефтиније, има шатро већи избор и те форе...“, рече неко од нас двојице. „Ае“, рече неко од нас двојице.

Прикључила нам се и његова (тадашња) девојка и његов (садашњи) browser (буразер) те план стаде бивати паклен. Али, колико он год био паклен у смислу „идемо тамо, букирамо собу, зезамо се, попијемо нешто, поједемо, легнемо, востанемо и шопингујемо“, толико његова реализација беше у најмању руку занимљива.

Беше петак, шпиц после посла, раде Газелу, раде излазе на путу. Два сата нам је требало дизиђемо из Београда и још таман тол'ко да стигнемо донди. Ал' ето, кренусмо „Коридором 10“ ка северним крајевима наше државе и ту стаде забринутост око ноћења бивати реална.

„Јбт, нисмо ништа букирали тамо, а тамо има само један хостел! Ае, зови у Суботици неке хостеле, то је близу, па тамо да кунтамо“, рече другар у својству возача свом браузеру поред мене на задњем седишту.


„Ма, јој...“, рече невољно, те стадох звати ја. Петнајз јура по глави констатовах наглас... Ако не нађемо у Сегедину, кунтаћемо овди – беше план.

Пређосмо границу, а одма ту је и Сегедин. ЏиПиЕс нас прво одвезе до неког хотела/хостела/бем га, а тамо чувар, на течном мађарском, руком нам показа да резерват хомосапијенса не ради. „Ајд скрени овде десно“, „Ае“... возимо се и у уличици видимо да стоји знак поред приземне куће на ком је нацртан кревет. „Стан' овде да видимо шта је“. Већ је ноћ загазила фино.

Испред стоји човек у касним четрдесетим, слуша музику преко мобилног. Како смо му пришли, извади он једну слушку, а ми стадосмо: „Ду ју хев ени румс то лет?“, „Јо, Јо“, одговори.

„Кен ви си д румз ор вот шуд ви ду?“, рекосмо збуњено.
„Јо, Јо“, одговори.
„Вид' будале, овај ил је луд ил је глуп, треће нема“.

Показасамо да желимо спити универзалним гестом с две склопљене шаке на образима и мало накривљеном главом. „Јо, Јо“, рече и позвони на неки интерфон, а убрзо изиђе баба и пита нас неш' на мађарском.

„Румс?“, „А?“, „Цимер?“, „А?“, универзални гест за спијење, „А, комната“, рече баба.

„Те форе, комната, јбт!“, проради у мени руски који сам учио 10 година.

Улазимо у двориште куће, баба нас одведе негде лево, показасмо да нас је четворо, дакле четворокреветна. Питамо „Хау мач?“, а баба гледа ко у да смо Хортијеви специјалци. Показасмо с три спојена прста који се трљају у смислу „пошто“ и ја додах „Скољка?“, „А!“, рече баба и пита „јуро/форинт?“, „Јуро баба“... и сагне се онако дебела и напише на неком папиру 50 јура.

„Океј“, помислисмо у себи, ал' чек да видимо собу. „Кен ви си ит?“, „А?“

Показах кажипрстом и средњим прстом на моје очи, потом на врата и рекох „ту-си-ит-д-рум-ту-си-ааа!“. Баба се, као, снашла и каже: „Сигарет?“. „Њет сигарет! Комната!“. „А!“, рече баба и отвори нам врата уске четворокреветне собе која је мени деловала сасвим пристојно. Сапутница не беше одушевљена, али шта је ту је, ако не нађемо боље, ту ћемо коначити.

Вратисмо се назад у кола, те рекосмо Дебелом и његовом браузеру ака „малом Баћи“ кака је ситуација. Већи и дебљи рече да 'оће и он да види.

Враћа се после 5 минџи и смеје се. „Шта је?“, питасмо. „Ма соба није ниш посебно, ал' океј, него, кад сам скин'о наочаре и показ'о баби с два прста да оћу да видим собу, одвела ме је до клоње дас умијем“. Е баба, баба, туризам ти није јача страна.

Нема везе, настависмо даље том улицом, која беше периферна у видесмо неки хотел. Питасмо за цифру – неко прање је и, као, ајдмо у тај што смо (једини) нашли на нету. Зове се „Tisza”. Што на српском значи Тиса, јер је на – јел'те – Тиси. Такође је у Уј Сегеду, што на српском значи Нови Сегедин јер је преко реке. То сам провалио јер сам на шољи ко клинац за време шверцовних прашкова за веш и којечега из Мађарске виђао да великим словима уоквирено у облачић вазда пише „Уј!“, што ми је по логици ствари говорило да то значи „Ново!“.

Дођосмо до хотела, „Хелоу“, „Хелоу“... знају англикански, а знамо га и ми. „Пошто соба, снајка?“, рекосмо на енглеском.„Каку 'оћете?“, одговори упитно. „А каке имаш?“, „Кака вам треба?“, „Четворокреветна или две двокреветне, штас правиш блесава“ (ово заправо нисмо рекли)

Сиже, нађосмо четворокреветну за 10 евра по грлу. Соба беше фина, хотел такође – социјалистички, ал' капиталистички реновиран.

Остависмо ствари и кренусмо пут града Сегедина, да видимо каки је. Попили, појели, прошетали, одшетали и назад у хотел, востајемо рано да „шопингујемо“. Занимљив градић, општа је констатација.

Сунце је изашло у ведро јутро. Његови зраци преламали су се о површину мирне Тисе. Тек је по нека нервозна жаба реметила хармонију и мирноћу равничарске реке. Ово наведено нисмо видели, само сам написао јер претпостављам да је тако било, а ми смо заправо устали некол'ко сати касније, спаковали се, клик'ли на џипиес и рекли „води нас ти пророку што комуницираш са сателитима на небу“, а он рече „скрен' овди десно па преко моста и не бери бриге“.

Иако нисам ни жедан ни гладан, понесох фину количину новца, јер откуд знам – можда нађем неш паметно. Бем га, не памтим имена робних кућа или „шопинг молова“ како је популарно рећи у Србији, где је енглески свима к'о матерњи, ал' уђосмо у нешто и гледасмо неке ствари.

„Е, виш' ово није лоше!“, рече мој дебели сапутник.
„Да, океј је!“, сложих се.
„Вид' није скупо, мого би дузмем“, рече он и себи и мени.
„Мог'о би и ја такођер“, рекох и ја и њему и себи
„Ал' шта ће ми, мислим да имам бар четири пара панталона“, констатова
„Ја не знам шта ћу с њима, а носим оно – три“, одговорих на констатацију.
„'Ајдмо одавде“
„'Ајдмо“


У следећој продавници сличан разговор:
„Ау, леба ти. Вид кол'ка гужва“, рече.
„Вид и ред на каси, шта ли ваљају овде?“, запитах се потрошачки.
„Је л' ово за жене, све се нешто розика из даљине?“, запита се сапутник рационално.
„Чек да 'вим...“, рекох, „Има и за мушкарце ал' 'оне'“, рекох потрошачки разочарано, „А мајице су по 2 јура, с тим што су бофл“.
„Гладан сам!“
„И ја, 'ајдмо негде на неки гулаш...“


Продавница патика:
„Зјеее, штај' ово, који мој, све неке свемирске геј тике“, сада он потрошачки констатова.
„Жасу, танки ђонови и чарапе куртонке“, рекох и ја у пролазу, те настависмо низ ходнике потрошачке среће.

Поједосмо којекакве гулаше и не купивши скоро ништа, одјехасмо до следећег храма куповине. Не држ'те ме за реч да л' је био Теско ил' је била Кора (били смо у оба), ал' има рафове и неку робу.

Како је другима било – не знам, ал' мени је било весело јер ми се пред очима указао миш. Али не миш као вишећелијска животиња марке глодар, већ пластично компјутерско помагало с ласером марке Логитек. Сјајно, пошто мишеве и тастатуре мењам у просеку 3х годишње, паде ми напамет дузмем и тастатуру, ал' неку фенси. Кад је бал нек се … и принцеза.

„Вид' ова је фина, компактна и мож да прими пуно пепела“, рекох задовољно.
„Ае узми, сморио сам се више...“, рече Мали Баћа.

Таман да метем у колица кад вид' симбиозу ђавола, шејтана и врага – има мађарске карактере. Дакле, џаба.

На крају се мој „шопинг“ свео на следеће ставке:

  • миш (већ поменути дречаво зелен дас види и у мраку)
  • ћебе за камповање (које заправо и није ћебе већ обична простирка за пикник, што смо сазнали на тежи начин када је Чивитли једаред заборавио врећу и тиме се покриво и смрзо)
  • канистер за камповање од 15л (заправо дебља кеса с чесмом, Дб ми касније уништио справу, ал' за 2 евра је потрајала)
  • зимска салама (хардкор мађарска – да се сетим санкција/детињства)


Други су купили слично – ништа.

Међутим како стара народна каже да пара, меморија и простора на харду никад доста, Дб и ја стадосмо јурити продавнице технике да би купили по преносиви хард од који терабајт. ЏиПиЕс у комбинацији с информацијама с нета рече да је продавница технике негде у центру. Дођосмо, нађосмо и – цврц. Не шљака. Субота је, тамо поштен свет нема потребе да ради суботом. Кад боље размислим, радили су до 3ч.

Штаћмо сада? Хас и пут до гајбе.

Видесмо неки кебаб и то турски (код Турчина). Ждрак, мљац...

„Ајдмо полако да кренемо“, рече неко из четворочлане масе.

Кренусмо пут мајке. То је био крај потрошачког друштва.

Наравоученије: Нисам ја за шопинг. Не осећам се го и бос, жедан и гладан и то. Бар смо пролуфтирали дупета.

Једом месечно путујте негде иначе ће вас Београд појести.

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.