Neblog

Путопис из Горњег Клауда

с освртом на Доњи Клауд

Неблог > Путешествија > Путопис из Горњег Клауда
Написано:
klaud

Беше дошло време годишњих одмора, а ја одлучих да одем до Клауда да посетим своје податке. Таман успут и да видим пошто је цена шљиве за ракију.

Истимарим јариса, укуцам Клауд у џипиес, а на моје изненађење добих два понуђена места: Доњи и Горњи Клауд. Рекох, себи: „Мора да је у Горњем Клауду, ипак то је облак, у супротном је магла. Додуше, магла и њена продаја се добро уврежила у Клауду”, те одлучих да ризикујем. Одох у Горњи Клауд да обиђем податке, па куд пукло да пукло.

Возим тако, видим таблу „Доњи Клауд”, кад тамо стварно магла. Поред пута продавци магле практично искачу пред кола, комјунити менџери на пумпи деле флајере, а ботови прелазе улицу ван пешачког прелаза – умал да згазим неке обучене у црвено, плаво и бело, ал они мирно наставише да лепе плакате по коментарима на сајтовима. Дилери биткоина у кожним јакнама на пијаци поткрадају на курсу и много је просјака који држе слике неких кучића и мачића и додају их из руке у руку из непознатог разлога.

„Крчма код маторе блогерке”, видех банер, кликнух и уђох у кафану да питам где је пут за Горњи Клауд. „Само право”, рече баба блогерка и како то рече поред мене пролети оштар коментар. Сагох се доле и окренух. Видех да су улетеле две групе навијача, Ајфона и Андроида, гађају се оштрим коментарима и покушавају једни другима да скину шалове. Од срче коментара и филтера на Инстаграму није се видело ништа у кафани те рекох себи да морам да запалим што пре из овог језивог места.

Уђох назад у кола, дадох гас, прођох кроз црвено, једно, друго, треће. Нека комјунити менаџерка у том тренутку је поделила снимак мог првог преласка кроз црвено и да успут заваља комплет прве помоћи за кола, ал' на десетом семафору већ изађох из Доњег Клауда, брже од првог „Одмах на робију од 15 година и да се набије на колац!” коментара.

Занимљиво, одмах након табле „Срећан пут жели вам Скупштина Општине Доњи Клауд, подели на Фејсбуку, подели на Твитеру, подели на осталим мрежама” стоји табла „Поновно увођење смртне казне” и ту негде почиње Горњи Клауд. Заправо, та два места су некако спојена и делује ми да ови из Доњег Клауда све више купују куће у Горњем.

Међутим, за разлику од Доњег, Горњи Клауд изгледа пристојно. Додуше, стерилно. Види се да се гради, ничу нове фирме и свуда су билборди који рекламирају неке стартапе за дигиталне месаре. Људи на улицама делују безбрижно. Када сам стао да попијем виртуелну кафу у е-кафани, чух разговор двојице за суседним четом како се препиру ко има мање школе, а ко је више пара зарадио. Занимљиво ми је било што су ми се обојица гребали за електронске пљуге, а када им је холограм конобарице пришао и донео рачун рекоше да имају само крупно или да дугују који биткоин. Ова преврне очима и рече: „Још само овај пут иначе ћу пустити у вирал. Нисте се ни чекирали кад сте ушли!”, те оде намргођена.

Попуших још једну електронску пљугу, платих картицом јер нисам имао ситних биткоина и кренух да нађем своје податке, да видим да ли је све океј. На улици тип наплаћује хостинг за кола, а ја му рекох да имам свој сервер и он ме остави на миру. Али, где да нађем податке?

Видох у клауду и бабе и деде и ћалета. Видех и комшију за кога нисам знао да је умро, али подаци не знам где су. На мапи ми ништа није било јасно, или сам мобилни држао натрашке. Одлучих по старој крилатици „Карту читај, дигиталну сељану питај” да питам случајног пролазника.

Пролази нека дебела риба, ал' види јој се само глава на аватару те одлучих да окушам срећу.

„Извини...”, рекох риби кад „Не можете слати приватне поруке ако нисте пријатељ са овом особом” – чу се глас из Клауда.

Таман кад помислих да треба да се спријатељим са непознатом дебелом рибом да бих пито нешто, видим иде ка мени ортак из основне, у розе мајици, ејр-макс патикама и носи бројаницу - с Острога, претпостављам. Сећам га се ко кроз маглу, увек је био пун кеша. Деда му је био неки генерал, а ћале неко мудо у партији па када се све растурило само је нормално наставио да ради за Удбу. Овај је одувек био полуписмен, а сећам се да ми је једном просуо сок од вишње по Амиги, јер је мислио да је флипер и да може да га тилтује.

- „Дес Љубо, сил' то ти?”, срдачно му се обратих.
- „О, мајсторе, нисам те видо сто година. Да се изљубимо”, те се три пута изљубисмо емотиконима.
- „Нисам ни ја тебе видео, шта радиш сада, чиме се бавиш?”, питах колоквијално.
- „У, брате, сада сам фриленсер, радим стартапове и развој апликација!”
- „Не рисе?”
- „Кеве ми, гледам да аутсорсујемо бизнис Индијцима, хехе ЛОЛ!”
- „Сил' задовољан послом?”
- „Ултимативно сам задовољан! Планирамо да дисруптујемо све остале стартапе!”
- „Да дисрупурут... шта?
- „Јој, извини! Цео дан причам само на енглеском са клијентима, заборавио сам српски!”
- „Зар ниси ти имо двојку из српског и то зато што ти је Сања писала пола стране на писменом? Чак ти је и наставница рекла да види да то није твој стил, поготову не рукопис, ал' због ћалета...”
- „Ма пусти сад то, си ти добар?”
- „Јесам, јакако, свратих да обиђем податке овде у Клауд, а никако не могу да се снађем, све је нешто конфузно...”
- „Ахах, да ти си човек старог кова! ЛОЛЧИНА! Још увек пишеш ћирилицом БУХАХАХА КО НЕКИ СЕЉАК НАЦИОНАЛИСТА ЛОЛЧИНА ЛОЛ! Видим одма да немаш ни Инстаграм, а ниси ни алтруиста ко ми овде. Вид што сам поделио слику да се помогне малој што болује од... од... нечега...”
- „Видим, сви то деле, уплатио сам неколико пута слично...”
- „Е, пусти брате, ја нисам. Не-сти-жем. Толико има посла да нисам стигао ни да окачим фотке из Паралије, ни са Златибора, а ни из Будве где је...”
- „Разумем, него реци ми: Где могу да обиђем своје податке овде у Горњем Клауду?”
- „Е, брате, то ти је тамо”, показује руком низ широки дигитални булевар, који док показује све је шири и шири. Не знам како је овима што возе по њему, ал ја не бих био сигуран у којој сам траци. „Видиш оне пирамиде од коцки шећера?”
- „Да...”
- „Е, ту скренеш источно...”, рече показујући на запад.
- „Мислиш западно, то је запад...”
- „Е, то, брате, извини има тол'ко посла у стартапу да не знам више ни сам... НЕ-ВИ-ДИМ ЛОЛ!”
- „Океј, скренем десно и...”
- „Е ту је зграда суда, општине и седиште РедТјуба.”
- „Занимљиво!”
- „Да, брате, овде сви гледамо да уштедимо простор и кинту. Ковркинг, брате! Динамично је!”
- „Сил' ти на коксу?”
- „Ма нисам, брате, држи ме адреналин од успеха па сам сав брз! Успех!”
- „Добро, скренем десно, општина, суд, РедТјуб?”
- „Е, брате, ту! Улогујеш се доле на портал е-Управе и све ти је доступно! А, јел супер, а? Ја несмем са тобом, јуре ме нешто...”
- „Не смем се пише одвојено.”
- „А, грамар наци! Сви сте исти!”
- „Па не, него...”
- „Тролујеш, здраво хејтеру!”


Оде Љуба бесан, а ја шта ћу – кренем пешака до зграде. Видех неке коцке шећера и поред њих неке флаше од кока-кола, амбалаже од цедевите и чоколаде те брескве, јабуке... Саплетох се о кору од банане и ударих главом у таблу на којој пише „Истина”. Боли глава, ал' дешава се то од шећера, те скренух десно.

Испред мене се указа зграда у српско-византијском стилу на којој је на неонској табли писало „РедТјуб”, а испод тога стајаху две табле „Република Србија, Основни суд у Горњем Клауду” и „Скупштина Општине Горњи Клауд, зграда е-Управе”.

„То мора да је то”, закључих и одлучих да се улогујем. Унутра седи нека баба на шалтеру изнад кога пише „Кориснички сервис”, гледа пренос из Купертина и рече другој баби: „Си вид'ла ове паметне сатове? Могла би то да купим овом свом малом ако у предроку положи Менаџмент у задрузи и стартапу. Знаш оно што смо му наместили преко странке? Ма, причала сам ти у недељу увече када си ме звала док је професор био код нас на слави, па нисам могла да причам дуго? Онај с великом главом.” Ова друга гледавши „Срећне људе” на ЈуТјубу, само климну фикцијом главе.

- „Добар дан, јел' ово суд?”, питах кориснички.
- „Чекај!”, рече баба и смањи звук на видео стриму, „Сецка пренос ал' ови други ни немају уживо пренос ЛОЛ! Реци, шта ти треба?”
- „Ја сам тај и тај и оћу да обиђем своје податке.”
- „Е, неће моћи, хехе ЛОЛЧУГА иди у е-Управу!”
- „Ди је то?”
- „Горња ајпи адреса, ал' не ради лифт па мораш пешке и следећи пут питај на шалтеру за информације!”
- „Овде пише корисничка подршка...”
- „Подршка да, ал' кад заборавиш шифру! За све остало ту су информације!”
- „Добро, одох горе! Хвала!”
- „Ма...”, рече појачавши лајв стрим и продра се колегиници: „Можемо сада да плаћамо мобилним, вау! Видела сам супер 'Ручно рађен накит за мршављење' за братаницу таман...”

Одох неконтаминиран уз степенице, видим друга ајпи адреса, претпоставих да је то то. Закуцах на врата.

- „Добар дан, јел' ово е-управа?”
- „Не! Ово је онлајн курс за све!”
- „Како то за све? Факултет?”
- „Не! Формално образовање је тако праисторијска категорија. Ово је за људе који се сваки дан усавршавају и желе да обогате своје неформалне ноулеџе новим скиловима јер је тржиште рада тако динамично!”
- „Капирам! Јел' смем мало да гвирнем?”
- „Несмеш! Имаш на нашем сајту све што те занима и број рачуна!”
- „Не смеш се пише одвојено.”
- „Марш тамо грамар наци! Хејтеру! Тролујеш! Цркни!”
- „Па не, него...”
- „Мора да си завршио факултет и то још државни па се правиш паметан по интернетима, а? Твоје знање ништа не вреди, не усавршаваш се! Пећински човеку.”
- „Зар није 'пећински човече'? Него, одо ја. Извините на мом необразовању што вас увредих.”
- „Суштина изнад формеее!”, орило се ходником док сам одлазио.

Наставих степеницама на горњу ајпи адресу, прођох поред неке рибе која ради јогу, избегох троје што трче у новим патикама и коначно стигох на спрат.

Видех дигитални шалтер е-управе, наслоних се на њега и падох на мермерни под. Баба на е-шалтеру ми се насмеја, насмејах се и ја, а она је имала више емотикона које је скинула у апликацији па сам остао без оружја за смејање.

- „Уф, јао. Јел' ово дигитални шалтер е-Управе?”
- „Пипни га ЛОЛ!”
- „Пипно и прошла ми је рука кроз њега.”
- „Да, зато што је дигиталан ЛОЛЧИНА, [ЕМОТИКОН МАЧКА КОЈА СЕ СМЕЈЕ], ЛОЛЧИНА!!!”
- „Добро, де. Потегох далек пут, био сам у суду доле, ал' рекоше ми да су ми код вас подаци.”
- „Ко ти је то реко [АНИМИРАНИ ГИФ]! Ови из суда? [ЕМОТИКОН МАЧКА НА ТРОТИНЕТУ]
- „Да”
- „Који ти подаци требају? Немамо ми све твоје податке, само што си нам оставио [ЕМОТИКОН MAЧКА КОЈА НОСИ НАОЧАРЕ ЗА СУНЦЕ]
- „А где су онда сви моји подаци?”
- „Јој ал' си глуп [ЕМОТИКОН MAЧКА КОЈА ЈЕДЕ ТОРТУ] У приватним компанијама, будало! ЛОЛЧУГА!”
- „Није ваљда да морам да идем од фирме до фирме да гледам шта имају у депоима?”
- „Чуј њега, фирме! Ахахах формално образовани! [ЕМОТИКОН МАЧКА КОЈА ЧИТА КЊИГУ] То су компаније! Да, од 'фирме лол' до 'фирме'
- „Немам тол'ко времена...”
- „Нико нема тол'ко времена. Ово је Горњи Клауд [ЕМОТИКОН MAЧКА КОЈА СЕ ПРИЈАВИЛА ЗА СТАРТАП]
- „Добро, шта имам код вас од података?”
- „Чек да видим. Само име, презиме и и-мејл адресу, али је ниси потврдио!”
- „Како се потврђује мејл адреса?”
- „Овериш је!”
- „Оно кликнем на њу и то?”
- [ЕМОТИКОН МАЧКА КОЈА ПИЈЕ ПИЋЕ] Не, хаха, одеш код е-нотара. Било до пре неки дан у суду који не постоји, јер је дигиталан ЛОЛ, али сада све код е-нотара!”
- „Где је тај виртуелни нотар?”
- „Није виртуелни него е-нотар! Код е-пекаре која доноси на адресу виртуалне канцеларије када наручиш онлајн, па у шупи иза.”
- „Како то е-пекара доноси на виртуалну канцеларију?”
- „Наручиш онлајн, будало!”
- „То разумем, ал' где донесе ако канцеларија не постоји?”
- „Постоји ЛОЛЧИНА ал' је виртуелна!”
- „Шта једеш онда?”
- „Оно шта си наручио! [ЕМОТИКОН MAЧКА КОЈА ЈЕДЕ ПИЦУ]
- „А та шупа где је е-нотар иза е-пекаре, јел' то е-шупа?”
- „Јој, вид будале! То је обична шупа! Где си чуо да постоји е-шупа? ЛОЛ!”
- „Добро, питам, не вређам!”
- „Тролујеш! Пауза!”
- „Како пауза када е-управа ради 24ч?”
- „Добро, онда је пао сервер. Педала! [АНИМИРАНИ ГИФ]

Збуњен, али са прецизним упутствима запутих се до е-нотара. Опет прођох поред рибе која ради јогу, а риба која трчи у новим патикама од спонзора паде низ степенице док је фоткала селфи. Док су њени тркачки другари тај клип стављали на мреже, спустих се низ степенице на доњу ајпи адресу, те трком поред онлајн курсаџија да ми не увале Кирби да продајем, у приземну ајпи адресу и напоље из зграде. Закачих се раменом с неким брадоњом који је ишао у РедТјуб.

Испред зграде камповаше неки дигитални номади и чух препирку међ двојицом која је гласила отприлике где један куди другог да, ако су већ кренули у дигитално камповање требали су да понесу бар неки е-примус, да имају на чему да скувају чај без шећера. Покуђени дигитални номад одговори овоме још дигиталнијем да је требало да понесе двослојни дигитални шатор, јер овај на дигиталном пољу скупља росу и како се окрене у њему буде му мокра рука, а таблету од влаге батерија краће траје. „А то што кењам већ три дана у дигиталној шуми...”, чух само део и не чух остатак, јер видех да преко пута зграде стоји е-пекара, а поред табле „Холограм бурека 250гр + стартап јогурт 2дл = 1 биткоин” и „Е-рол е-виршла 150гр + стартап јогурт 2дл = 0.90 биткоина” стоји табла „Е-јавни бележник, оверавамо ваше и-мејл адресе” и стрелица ка шупи.

Пређох дигитални булевар и то једва, јер је све шири и шири, кад схватих да сам огладнео јер ништа нисам јео од како сам кренуо на пут. Узех онај холограмски бурек са стартап јогуртом, али или су порције биле мале, или сам био много гладан, у сваком случају осетих се као да нисам ништа јео.

Уђох код е-нотара у шупу, која није е-.

- „Оверио бих и-мејл адресу.”
- „Нема проблема господине, кликните овде ЛИНК.
- „Кликнух.”
- „Унесите лозинку.”
- zareigoci2013
- „Не тако, већ MD5 стодвајсосмобитно шеснајснобајтно!”
- „Уф, чек да се сетим. c33e6f22860888f864e265c6720b2bc3
- „Готово, извол'те!”
- „Тако једноставно? А неки печат, нешто?”
- „Ахахах ЛОЛЧИНА сељачино, имам дигитални потпис!”
- „Не видим га...”
- „Не видиш га јер је дигиталан бухахахахаха!”
- „Хвала!”

С овереном и-мејл адресом нађох се опет на дигиталном булевару, а јарис кога сам паркирао неких 200 метара одатле већ је био удаљен четири километра. Видим ђаво однео шалу, а шејтан однео шегу, те да ћу сувише времена изгубити у Горњем Клауду, одлучих да кренем гајби у Јерковић.

Пешачим до кола, кад успут зачух вапај: „Јао, опљачкани смо! Украли су нам све слике са сервера, и-мејл адресе и шифре!” Било ми жао сиротих људи, али никако нисам могао да им помогнем, те наставих шетњу до кола која су сада удаљена већ шест километара.

До увече сам стигао до кола, јер се Горњи Клауд тако брзо развија и тамо где је јуче била кладионица сада је неки стартап. Претпостављам да људи који су рођени овде више не препознају своје место.

Возивши до куће схватих да сам заборавио е-новчаник на е-шалтеру. Пошто ме је мрзело да се враћам назад, улогујем се на шалтер из кола кад тамо нека друга баба.

- „Извињавам се, ја сам тај и тај, био сам данас код вас, мислим да ми је остао е-новчаник на вашем е-шалтеру.”
- „Не чујем!”

Пошаљем опет мејл, ал' све великим словима, у нади да ће ме чути. То је уродило плодом и баба ми врати е-новчаник. Сав срећан, стадох поред пута да проверим да ли је све ту, кад – прц. Фале ми неки биткоини.

Шта ћу, куд ћу – улогујем се на сајт е-мурије.

- „Полицијска управа Горњег Клауда, станица пол'ције”, рече глас с босанским нагласком.
- „Данас сам био на шалтеру е-Управе и тамо сам заборавио е-новчаник. Госпођа ми је вратила новчаник, али сам видео да ми недостају неки биткоини”, рекох љубазан и понизан.
- „Е, за то ћеш морати да поднесеш пријаву против виртуелног н.н. лица. А и шта си се, ба, врзмо по Клауду?”
- „Добро, сад је касно. Дајте ми да попуним шта треба.”
- „Ево ти га е-формулар па поп'ни га и пошаљ'ми.”

Кренух да попуњавам е-формулар, видим све је океј SSL енкриптовано, кад формулар против виртуелног н.н. лица је на ијекавици. Питах пандура да ли има неки на екавици, а он рече: „Јебо га ја, пиш' латин'цом. Тај сам доно' одкуће. Нестало нам је utf-8 стран'ца па Мин'старство мора да распише тендер, а није на вријеме. Мин'стар обећо па несто!”

Попуних све латиницом по замолби и предах у е-мурију.

Дођох уморан у Јерковић. У Горњем Клауду само потроших време и новац.

Тако да ако ме питате где да путујете за викенд, идите у источну Србију, прелепа је природа и има свашта да се види. Близу је великих градова, јефтино је и нема толко стартапова. Што је битно, често нема ни домета те самим тим нисте ни близу Клауда. Ни Горњег ни Доњег.

О источној Србији други пут, а за почетак идите на Грзу.

Grza

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.