Neblog

Прослава дигиталног јубилеја

или: Бјути вам васпитава децу

Неблог > Писаније > Прослава дигиталног јубилеја
Написано:
Jubilej

Овога октобра обележавам три значајне годишњице. Прва је 30 година како поседујем компјутер, друга је 20 година како сам онлајн, док је трећа 5 година како ми је умро отац.

Прве две обележавам овим постом, а трећа ће бити у време и на месту на коме треба да буде.

Пошто ову белешку, иако је јавна, посвећујем самом себи – а хтео сам на неки начин да обележим, нашао сам негде тезе за предавање које сам причао на конференцији Блогери студентима 18.04.2013. фодине на ФОН-у у организацији ФОНИС-а и закључио да је пригодно да их сада објавим.

Када су ме позвали да предајем замислих се, те се запитах: „Шта бих могао рећи људима који су десетак година млађи од мене, којима је интернет нешто што је, за њих, одувек постојало и има карактер воде из славине: одврнеш – има, заврнеш: нема?”

Одлучих да им мало појасним историјат из мог угла, тренутно стање и да их натерам мало да размишљају својом главом у смислу упијања информација тј. разликовања информација од неинформације. За прво не знам како су прихватили, док за потоње знам да нисам успео јер неке од њих имам на којекаквим мрежама и лајкују и шире глупости.

Молим читаоца да узме у обзир датум предавања. Неки ће се осетити прозвано или увређено, ал' мој став је био, а и биће – дигитално не мож увредити човека.

Ово су само тезе, којих сам се држао донекле, уживо сам рек'о којешта приде.

Ово је предавање у целости, а назив предавања беше:

Блоговање у ужем и ширем смислу и бесмисленост свега тога

Како сам се први пут модемом спојио на удаљени компјутер, у давно прединтернетовско време 1993. године комуникација са људима које не видим ме је на неки начин опчињавала. За ових ових 20 година упознао сам већину људи с којима сам комуницирао, а са некима сам постао и близак пријатељ.

Та давна времена била су другачија и повезивања људи заљубљеника у технику значила су сасвим нешто друго. Људи који су међусобно општили су мање или више били стручни у технолошким пољима и све се одвијало ентузијастички.

Илустроваћу примером. Далеке 1994. или 1995. године, тек се популаризовао мп3 формат, а од интернета сам имао само мејл адресу преко Сезам БиБиЕс-а, јер је класични приступ интернету каквог га знамо стигао коју годину касније. На ондашњој сцени где су се скупљали гикови који су кодирали, писали, цртали, крековали, буџили, на којој се слушала специфична врста музике, читале сличне књиге и гледали слични филмови се одједном прочуло да „Снејк из Обреновца има народњаке у мп3 формату!” Не можете веровати колико је то тада било незамисливо и чудно. Да неко са „сцене” тј. ко се бави компјутерима уопште слуша народњаке, а поготову да их гребује у мп3. Данас је ова прича бесмислена. Народњаци су свуда око нас, на јутјубовма, фејсбуцима и вероватно у вашим мобилним телефонима.

То прединтернетско време је имало своје чари и због релативно малог броја људи у оптицају. Људи су се знали под никовима и ретко ком смо знали право име и презиме. Док је трајао рат у Хрватској ми смо се умрежавали са хрватским БиБиЕсовима и размењивали поруке, причајући пре свега о нашим стварима.

Коју годину касније појавио се интернет, о коме сам до тада читао Забавнику и Свету компјутера, први браузери и пуцање везе.

Прегршт информација на клик. У то време изолације, нарочито за време студентских протеста интернет је био једини прозор у свет. Интернету сам приступао преко академске мреже где је дозвољено време било пола сата по сесији. Онда пуцање везе па зови опет. Линија је заузета, па модем окреће сам број и слично. Не знам да ли имате појам о томе, о том звуку модема који се спаја са другим модемом и среће када опсујете и кажете: „Коначно!”

Трећим лицима, који нису имали додира с компјутерима ја сам деловао као гик, тј. као неко ко бакће нешто њима неразумљиво. Данас ти исти су мајстори лајковања, шеровања, издају се за комјунити менаџере или консултанте – шта год то све значило или шта год они то желели да представе. Другим речима – спемери.

Интернет је, дакле, био само појам у главама већине неупућених људи. Нешто као ТВ Дневник, институција. Говорило се „писало је на интернету.”

Тако, првог дана бомбардовања 1999. године, отишао сам са екипом у склониште у оближњој згради зарад дружења, али не треба искључити ни прпу. Тада сам већ увелико био на интернету и мање-више радио све што и сада радим, али био сам сматран за „гика” од околине која није знала вола да убоде. Пошто је тих првих дана бомбардовања, а нарочито првог дана владала општа параноја међ грађанством, сећам се како је девојка из комшилука у склоништу почела да се параноично дере како „јављају на интернету да бомбардују неки трг у Београду!” Када сам је питао где и на ком сајту, погледала ме је бело не знавши ни шта је то сајт. Наравно информација је била лажна, тј. заправо није ни била информација. Морам напоменути да је та девојка из породице чији су родитељи високо образовани, а она је данас професорка француског језика. Овај пример је бесмислен, јер данас евентуално само старе бабе не знају шта је сајт.

Временом, на интернету у Србији је било све више људи, а мене је и даље опчињавало њихово понашање на мрежи. Сва та манипулација информацијама, лаковерност људи и покушај представљања у другачијем светлу је оно што и данас приватно проучавам, а примењујем пословно.

Ако мислите да је прича да су „АјТи технологије наша шанса” прича од данас, верујте ми да то слушам већ 20 година, а да сам старији вероватно бих слушао и дуже. Прво су ту причу причали продавци хардвера како би ваљали компјутере становништву на 12 чекова без камате, потом се у причу укључила држава коју чине политичари у чије су странке ушли исти ти продавци хардвера у смислу да свака школа мора имати компјутер, купљен од тих истих продаваца хардвера на сумњивим тендерима. И тако даље. Ах, да. Немали број данашњих водећих српских ајти компанија су почеле продајући пиратски софтвер.

Softver је šansa Srbije

Када су се српска домаћинства накуповала компјутера појавио се апсурд. Популација има компјутере, али не зна шта са њима да ради. Куповани су наводно у сврху образовања, а свели су се на гледање филмова и слушање музике. Евентуално читање вести.

Међутим, пучанство још увек није ишло на интернет да би на њему остајало дуже. На страну изузеци, наравно. Разлог је био једноставан: није их ништа интересовало осим пуких информација које су имали и у новинама и забаве.

У периоду од 2004. до 2008. радили смо на сајту Србовање који је тада бележио 10.000 уникатних посета дневно, а при крају и више. Свако ће се сложити да је ово и данас респектабилна цифра, али гро посета долазило је из дијаспоре. Данас би ова бројка вероватно била и већа, али ко зна – видећемо када и ако га воздигнемо.

Заправо, једини ко је заслужан за популаризацију интернета у Србији је једна америчка компанија: Фејсбук.

И нико други. Немојте да вас заваравају и да вам продају приче како неко горе нешто ради и популарише.

Мала дигресија: Сви сте чули причу да Србија од извоза софтвера зарађује више него од малина?

Srbija zarađuje od izvoza sotvera

Браво. Међутим, према подацима Управе царина, Србија извезе кукуруза за 420 милиона евра, бар у 2012. години. И то оног са афлатоксином.

Izvoz kukuruza iz Srbije

Колико смо сирота држава говори податак да смо 100 милиона евра остварили извозом Хула-хоп чарапа, чарапа, укључујући чарапе које имају функцију стезања у различитом степену (на пример, чарапе за вене) и наглавци без ђонова, плетени или кукичани – што је званична царинска дефиниција.

Izvoz čarapa iz Srbije

Дакле, ако би се вест поставила из другог угла, а то је да је Србија извезла нешто мање него дупло софтвера у односу на чарапе, ајти стручњаци би се теже хвалисали.

Наравно, ово није позив да се вратите на село, него да сваку информацију проверите пре него што је упијете.

Тако долазим до почетног питања: Зашто сам почео да неблогујем и до теме блоговања у ужем и ширем смислу и бесмисленост свега тога.

Заправо, гледајући данашње стандарде, пишем којештарије већ скоро 15 година. Први сајт који сам урадио је био мој лични сајт – што се данас зове блог и то 1996. године, када сам учио HTML и експериментисао. То је било популарно тада, да свако ко нешто ради на нету има свој лични сајт. Термин блог је настао много касније.

Нисам писао ништа паметно – као што то не радим ни сада.

У међувремену почињемо рад на сајту Србовање где кроз разне полемике почињем да увиђам колико заправо будала има око мене. Црно на бело – пишу глупости, ложе се, навлаче се на бесмислености итд.

Тако се у мени рађа порив да се борим против ветрењача тј. оно што је у теми овог предавања – бесмисленост.

А дигитална бесмисленост је апсурд покушаја да се скрене пажња на неке ствари:

        • Постојало је време и пре друштвених мрежа
        • Да на интернету кружи гомила глупости које се представљају као информације, а које су заправо обичне рекламе или пука политичка пропаганда
        • Доста младих људи који се издају за успешне интернет предузетнике, магове и слично заправо не би самостално преживели да им родитељи не дотурају кинту
        • Политика је у свим сферама друштва, а међ' тзв. интернет стручњаке се одавно увукла
        • Људи су махом наивне будалетине којима се може свашта продати
        • Људи воле да се њима манипулише, јер тако оправдавају своје неуспехе и ирационалне страхове

Долазимо до тога да у историји цивилизације никада није било више информација и никада нису биле доступније, а да су људи практично зомбији – жељни лаке забаве. Другим речима, људи су данас функционално неписмени, јер су лењи и ништа их не занима.

Лењост се огледа у томе што информације упијају, уместо да их анализирају.

То ме је подстакло да пишем на свој начин. Нажалост, немам времена да обрађујем све теме на које су људи склони да се пецају, али порив за писање добијам из људске функционалне неписмености.

Сам појам функционалне неписмености се мења кроз технолошке ере.

Некада је функционално неписмен био онај ко не зна да чита, потом да пише и чита. Касније ко не зна да куца, данас нпр. ко не зна да користи основне сервисе попут мејла и канцеларијских пакета.

Али функционална неписменост, пре свега младих људи, јер се не може односити на старе бабе, је неразумевање написаног у смислу да се све сматра информацијом, без провере извора или порива објављивања исте.

А информације се не потурају да би се неко наслађивао страшћу будала већ да би се тиме стекао неки новац или политички утицај.

Отуд и хиперпродукција популистичких покрета ултра деснице, ултра левице, НВО активизма и слично.

Овако ја гледам функционалну писменост данас.

Функционално писмен је онај који:

        • чита текст дужи од 8.000 карактера без да му нешто скрене пажњу, тј. да га у цугу прочита
        • исти текст разуме
        • ако га тема заинтересује прочита још нешто о томе из више извора, па тек онда даје суд
        • неће кликнути на оглас на неком сајту, поготову ако је бесмислен
        • онај који може да одмах уочи разлику између ПиАр текста и текста који је писан из поштених побуда
        • информације купи из поузданих извора
        • кад види неку информацију, погледа и остале ствари на том сајту па тек онда даје закључак о релевантности исте
        • може да уочи разлику између маркетинга, политичке кампање/намештаљке и стварне вести
        • разуме разлику између друштвеног активизма и прљавог назови друштвено-одговорног маркетинга
        • схвата разлику између сарказма, цинизма и простачког хумора
        • не верује свакој статистици без улажења методологију којом је спроведена
        • итд...

Оно што махом имамо то је армија кликтајућих зомбија који се баве темама углавном тривијалним и за њих и за општу ситуацију.

Као што је Хаксли рекао у делу Ревизија врлог новог света, либертаријуанци и рационалисти који су стално приправни ради противљења тиранији уопште не узимају у обзир безгранични апетит човека за тривијалним.

мазнуо са: mightiestofthenine.blogspot.com

Својим постовима покушавам на овај или онај начин, директно или између редова да укажем људима да су наивчине.

То, наравно не значи да су моји ставови исправни, али бар нека свако за почетак почне да размишља, па докле догура.

Тако када сам једном писао о флашираној води као највећој маркетиншкој превари у историји цивилизације, што чак није ни моја измишљотина, него се о томе у свету дуго прича а чак је и једна епизода серије Мућке снимљена на ту тематику, на мене су осули дрвље и камење сви који су се осетили прозвани – они који се пецају на рекламе које хране њихове страхове да неће живети 86 година већ да ће умрети млади у 85.

Или када сам указао да, на пример, компанија Авон својом кампањом „Удрите мене а не жене” заправо искоришћава положај жена жртви зарад рекламирања своје козметике, нападоше ме многи да подржавам макљање жена.

Наравно, ретко ко и прочита текст до краја.

То читање текстова до краја је заправо главна фора у блоговању - писању. Јер да бисте били читани морате:

        • Имати неке слике у тексту
        • Не писати предугачке текстове јер их нико неће читати
        • Имати наслов који ће привући читаоца да кликне
        • Бити изузетно политички коректни користећи све нове и популарне термине
        • Прикривено се хвалити нечиме
        • Бити друштвено одговоран што значи цоктати над свим и свачим и послати поруку „види шта се ради”, ближе описано у тексту „Приручник за хејтере”


Заправо, читалаца ће увек бити, само је питање њиховог квалитета. Као што је рекао Дејмонд Албарн, певач бенда Блур: „Могу да направим најглупљу песму на свету и увек ће се наћи нека будала којој ће се свидети.”

То исто важи и за блог.

Данас појам блога је сасвим другачији. Блоговање је практично недовојиво о друштвених мрежа. Од твитерашког микро блоговања, преко фејсбукашког назовимо га мини блоговања до обичног блоговања на посебном месту.

Свуда се исказује став и формира мишљење о јединци.

Друштвене мреже су саме по себи заправо дигитални корзо. Ту се поново рађамо и покушавамо да створимо код других неки други утисак о нама самима.

Скорашњи пример је акција донирања пара за срце мале Тијане, акција коју су сви ширили на фејсбуцима, јер ствара се утисак да ако нпр. ја проширим позив на донирање, да ће ме други гледати ружичастијим очима.

Наравно, људе које знамо у реалном животу нису нимало хумани као што се чине на мрежама и блоговима, иначе би свет био много боље место. Зар не?

Слично се може применити и на блоговање у ужем смислу. Ту се појединац покушава продати трећим лицима показујући своју наводну или стварну стручност.

То је заправо веома лако у данашње време. Направити другу слику о себи можете урадити на пример тако што ћете на вашим профилима на друштвеним мрежама стављати класичну музику, или бринути због насиља у породици. Само пратите пројекте НВО организација и токове новца па можете предвидети и трендове – да се лако припремите за тему.

Што се стручности тиче, зависно од области, можете радити једноставне ствари. Пратите 2-3-5 стручних блогова и узмите од сваког по мало, преведете и спојите у смислену целину. Тако ће ваш потенцијални купац видети да се разумете у тематику, а колико је то тачно видеће на лакши или тежи начин.

Другим речима, блог је средство манипулације.

Отуд и Неблог.

Направио сам га као експеримент, пре свега за испитивање људских реакција на одређене теме. Такође и да видим начин кретања нечега кроз друштвене мреже. Трудио сам се да га деоптимизујем за претраживаче и да изгледа безвезно.

Отуд и термин – Неблог. Сам појам „блогера” ми је одвратан јер не значи ништа. Ваљда неко има и нешто поштено да ради у животу од чега ће да живи осим да седи и пише тривијалности.

Пишем пре свега за моју интерну екипу, а ако дође до неког ван тог круга – нека. Није битно колико те људи чита, већ ко те чита.

Случајно неки текст оде и ван циљане публике, као на пример серијал текстова о дочеку Нове године у возу и турбо-фолк архитектури Скопља, где је један од текстова за само два дана достигао број од 25.000 уникатних читања, преко 2.5 хиљада лајкова, коментаре гневних и древних Македонаца где до детаља описују како ће ме набити на колац или бацити у киселину и преведен је на македонски, бугарски, албански и енглески и ко зна шта још – мрзело ме је да истражујем даље, али је подстакао цео регион да се запита шта се то доле, побогу, дешава.

Besni Makedonci

Текст је писан за узак круг људи којима ме је мрзело да уживо препричавам како сам се провео и шта сам видео, већ сам сео и написао.

Да ли се од блоговања може зарадити? Вероватно вас то занима ко децу потрошачког друштва.

Може.

Један од начина је наведен, а то је да се представите у неком светлу као стручњак. Други је да имате избрендирано име и да се створи фама око вашег лика. Није битно да ли нешто знате или не знате, већ како се представите.

Тако, неки домаћи блогери наплаћују објаве на својим блоговима на пример 200 или 500 евра – веровали или не. Увијено је то све, наравно, у разне приче и обланде.

Релативно скорашњи пример, који прети да прерасте у тренд је налажење спонзора блогерској деци. Другим речима када блогерка схвати даје трудна, негде око трећег месеца, претпостављам, почиње да тражи спонзора за своје насцитурно дете.

Тако, видех да се дотична породила те постави слику свог бепца на свој Фејсбук профил. Честитке, наравно, пљуште – јер не заборавимо сви воле децу и животиње. Загледах се мало боље у фотографију и видех да изнад бебине главе стоји знак једног познатог произвођача пелена.

Помислих да вероватно прејудицирам, мада боравак на сцени ме учи да ствари јесу онакве какве се приказују на први поглед. Отидох на њен блог и видех ПиАр текст који афирмише познатог произвођача пелена. Нисам, искрено, могао да верујем да је продаја толико далеко отишла, поготову толико ниско.

Шта сам могао да урадим? Као коментар на слици сам написао: „Честитам. И спонзору.”

Дакле, драге даме будуће мајке, а и очеви будући оци, не правите децу ако не нађете спонзора за њих.

Не заборавите, пре свега, да је цела та блог сцена, сви ти стручњаци, предавачи или шта су све - са ових простора. Технологија не мења људску свест, само улењује или поједностављује, а све остало је исто. Менталитет.

Мој пример није исправан и не пратите га. Покушајте да се добро продате и на друштвеним мрежама и блоговима не будите људи већ стручњаци. То се, наводно, цени.

Има ли неких питања?

Jubilej

Фотка је одавди.


Након овог предавања и сам сам постао интернет старлета.

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.