Одлучио сам. Морам. Кишни је дан иако је пролеће, лије већ два дана - убрзава ми одлуку. Већ дуго ово желим - ма морам да урадим. Сад или никад.
Излазим на улицу, све је мокро. Рупе су пуне воде, а ја газим одлучно кроз њих. Мокар сам до колена, а мантил ми је већ намочен и тежак је као ово што ћу сада урадити. Са плаката ме посматрају насмејана пензионерка лица, младе мајке, читаве породице. Сви су срећни.
Долазим до банке, звоним на дугме интерфона. Обезбеђење ми отвара врата и дочекује са „Добар дан комшо!”
- Шта добар дан?! ОВО ЈЕ ПЉАЧКА!
Осетих како падам под теретом тела које ради за 18.000 динара: „Где му је пиштољ? Држ га!”, чух драње и старију госпођу како вришти док у метежу хефталица пада на под. Дете плаче, мајка га утишава. Дубок мушки глас зове полицију.
- Какав бре пиштољ?! Више не могу да плаћам ваше рате за кредит, ово је стварно пљачка!
Ето, морао сам да им кажем да су лопови.
Писано на мобилном у кафани док су цепали неки зли народњаци. Подсетило ме на сиротињу. Срећом, побег'о сам након клика на "save".
Шири бјутизам...
Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.
Твитни
Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.
Коментари
Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.
