Neblog

Скопље: Од бурека до крста

Догодине у Драгоману!

Неблог > Путешествија > Скопље: Од бурека до крста
Написано:
Шутка

„Годинама долазим у Скопље за Нову годину и провод је феноменалан!”, рече младић из Лесковца, очигледно клабер, кога смо упознали у хостелу. „У тврђави постоји много добар клуб”, каза он и таман кад стадосмо да се распитујемо каква је зика и остало, неко од локалаца рече да је тврђава затворена: „Једни су у њој хтели да граде цркву, други џамију па су одлучили да је затворе”, одговори он на наше питање: „Зашто?”

Нисмо имали времена да проверимо да ли је ова тврдња истинита. Чак нисмо добили ни одговор на питање: „Зашто би се ишта градило?”

Међутим, сад ће ваш врли приповедач премотати причу на почетак - то је видео на филму:

Након што смо стигли до Скопља, дочекавши Нову годину у возу (у Великој Плани, заправо запис Три новогодишње приче) све љубивши Бугарина успут, те након мамурног изласка те суочавања са скопском новоантичком архитектуром (Архипорнографски запис), запутили смо се у хостел са жељом да одморимо наше племените душе и немиловане јетре.

Хостел који смо нашли на нету се зове Шанти и одличан је. Заправо хостела има два под истим именом, ал' различитом бројем: Шанти 1 и Шанти 2 - који су један наспрам другог у паралелним улицама. Овај наш беше неки од ова два броја и фино је упицањен – једноставно, али топло. Свака препорука ако будете у расположењу да посетите овај град нове хиперпродуктивне антике. Кунтање је 10 евра, кафа и чај су џ, а има и за џаба македонски доручак који смо оба пута пропустили.

Домаћини хостела су традиционално љубазни, али као и свуда у Македонији (што сазнавасмо после) у духу друштвено-популарно-одговорног либералног фашизма у коме се налазе све државе блаженопочивше СФРЈ које се брину за своје грађане место њих, пушење је забрањено свукуд у затвореним просторијама. Већ сам раније излагао да изгледа да непушачи свуда у свету живе метузалемским животима и умру у цвету старости, здрави к'о дренови. Ваљда је светски тренд да се више не бринемо сами о себи већ ће се за нас побринути демократија.

У хостелу смо заспали к'о Александар Македонски у Вавилону, скоро па вечним сном. Ово спавање, након гужвања у возу и целојутарње шетње по античкој ладноћи практично је деловало као пресек стања, тј. рађање новог дана, уз опаску да је била ноћ. Умор је савладао и звукове Јовановог хркања и мирисе Куваревих ногу. Код мене није имао шта да савлађује, јер се у овој форми приповедача морам представити као биће без мане, што субјективно и јесам, а и ваља ми се оженити једаред.

Хостели су нека врста савременог служења војног рока за све оне који имају срећу да га више немају под обавезно и у њима се свуда у свету можете упознати са разним чудним људима из целога света. Ми смо упознали Норвежане, Ирце, Финце и разне, а један од њих је шепао јер је истегао лигамент и то тако што је пијан после дочека Нове године ишао по Мосту уметности хтевши да се рукује са сваким од споменика.

Дијалог с почетка о тврђави која не ради се десио заправо у овом пасусу, ал' сматрао сам да је фора да га убацим горе. Међутим, док је разговор трајао Хаџи Јован Златоусти рече да су у сестринском Шанти хостелу његове другарице и другари из Хрватске, тј. Загреба, те се упознасмо с њима и по насумичном систему кренусмо увече у град. Проблем нам је представљао временски цајтнот, јер немасмо много времена зато што за непуна 24ч напуштамо Скопље. Насумично крећемо к обали Вардара и...

Скопље: Осветљена антикаСкопље ноћуМост на уметност и остало

Обала Вардара ноћу и национално осветљена антика: последње две су панораме

Уз добру концентрацију и приложене фотографије дочарајте следећу сцену: све оне античке зграде и споменици ноћу су још бизарнији јер су - осветљени. Расвета се некако подразумева, ал' скоро сви су практично осветљени исто, у националним црвено-жутим бојама. Салва неверице и смеха, те описани трансфер блама се понавља, с тим што је мрачнији. Наравно, није проблем у националним бојама, већ опет – у зградама.

Парче тврђавеАлександар на Букефалу ал' ноћуПорта Македонија у Скопљу

Тврђава из далека; Александар ноћу; Порта Македонија

Мање пажње посвећујемо архитектури коју смо видели, већ на Тргу, лево од Александра (који се званично зове Ратник на коњу, да се Власи не сете) пролазимо кроз тријумфалну капију, која се званично зове „Порта Македонија”. Беспрекорно је мермерно бела и осветљена (у не националним бојама).

Поново изненађен

Влада опет изненађен и Давид у свом најхипстерскијем издању

Даље иза налази се парламент, те мноштво споменика и скулптура. Неки су ВМРО пионири, други су једноставно – коњи, налик венецијанским на Дуждевој палати које су крсташи мазнули (и секли главе у транспорту) из Константинопоља, данашњег Истанбула. Не могу се тачно сетити који од њих су фонтане.

Фоткали смо се међ' какофонијом стубова свих античких стилова, а видели смо и споменик Прометеју, за кога кажу да је направљен као го, а да су му после облачили гаће (античке). Чудна мешавина Венеције, Берлина, Константинопоља и Париза.

Prometeji i konjiПрометеји, коњи и парламент

Прометеј који сада има гаће (нису изгореле у ватри), мноштво коња, Собрање, гемиџити, ВМРО активисти и којекуде + нешто су фонтане

Резон нам је мало отежала и братствојединствена љубав према алкохолним напицима дестилованих од воћа, јер нас је сада у дружини било двадесетак раздраганих и веселих. Ситуација је занимљивија јер и у загребачкој екипи је било архитеката, а запажања беху иста и изометријски прецизна. Тако, смех се појављивао и утихњавао у истим временским интервалима, испред истих споменика и на исте форе, те се лако може закључити да ови простори обилују добрим људима са смислим за хумор. Можда су, ипак, аутори пројекта „Скопље 2014” најдуховитији.

Мајка Тереза каже НАМАСТЕЈош један поглед на кућу

Мајка Тереза која каже намасте и њена гајба коју смо морали опет да посетимо, ал' ноћу

Неко још у хостелу рече да морамо обавезно посетити кафану у духу братства и јединства која се ваљда зове „Маршал”. Отприлике су нам објаснили где се налази и онако дупловиди након извесног времена - нашли смо је. Испред ње је биста Тита, а то ваљда је одлична југоносталгичарска фора за макљање пара свуда у бившим републикама, као уосталом и београдски „Корчагин”, те сијасет сличних. Претпостављам да су кафане у овом стилу свуда осмишљене да буду мека за туристе из бивше државе.

Док је један део екипе стајао испред кафане и гледао чудно други део булументе у којој је био и ваш приповедач и која је ушла унутра те размишљала да ли да седне, чуло се: „Беж, овде има певаљка!”. Побегосмо, јер као да нам није доста плитке поезије и сељане у Србији, па још треба да их слушамо диљем бивших република. Након ових конфузних реченица запутисмо се даље по разрађеном насумичном плану.

То даље, дакле случајни избор који је - гле коинциденције, резултирао посетом Кастом бару (Custom bar) на који смо набасали. Заправо то је симпатичан кафић у згради, ал' са џубоксом – што је довољно за зезање екипи која броји већ 20 грла. Улазимо унутра, наручујемо Скопско (и даље мислим да је најбоље пиво на овим просторима, молим увознике и дистрибутере да обрате пажњу на ову реченицу) и Жолту коју редовно врли приповедач пије на Охриду (за коју смо се летос потрудили да буде легално увезена у Србију, фала Салету) и коју је летос носио у Истанбул. Докопасмо џубокса и зезање поче.

Хаџи Кувар виче: „Ау, ал' ме исече с овом Жолтом!”, други скачу уз „Ријечке пичке”, трећи вилене којекуде, а локалци, помало изненађени питају одакле смо, а ми папагајски понављамо да смо из: Сенте, Зрењанина, Новог Сада, Београда, Пазове, Рипња ал' овога пута додајемо Загреб и Приједор. Излазимо напоље да пушимо, јер се унутра не сме, те се враћамо унутра да скачемо и тако све док нас љубазне газде нису упозориле да се кафић затвара и да морамо даље.

Занимљива сцена да су Деда, избеглица из Приједора и Мукица, избеглица из Дрниша загрљени певали уз исте песме и смејали се истим форама. То само иде у прилог тези вашег вештог приповедача да да се у СФРЈ слушала боља музика и пила боља ракија - никада се не би ратовало. Надам се да ће ово бити за наук будућим тајкунима, пардон борцима - с које год стране шопинг-мола били.

Кастом Бар

Класична пијана слика, не обраћајте превише пажње

То „морање даље” био је клуб „Џубокс” за који су нам рекли да је супер место, ал' на путу до њега, који је био поплочан тумарањем по неантичком Скопљу, ваш списатељ схвати да је заборавио јакну у Кастом бару и да заправо Скопљем шета у дуксу. Јес микроклима, ал' је ладно! Назад до кафића, узимамо приповедачеву, тј. моју јакну и након неких пола сата, налазимо се у „Џубоксу”.

У клубу наручујемо, наравно, Скопско које после оних силних ракијештина чини да не капирамо да делови екипе фале. Ђорђе из Сенте се запутио раније у хостел да би ујутро кренуо возом кући – човек је приватни предузетник и сви смо се дивили његовој одговорности према клијентима. Зафалили су још неки, ал' бројали смо се сутрадан.

Међутим, у клубу атмосфера беше одлична. Бенд уживо разбија, маса лепо расположена, ал' проблем је што смо били у античком стањумумифицирани, тако да смо после неколико пива запутили ка хостелу, а пут до њега се одужио.

Даљи рођак

Проповедачев далеки рођак

Ако је ваш путописац, вичан аористу, боемији, фискултури и писању поднесака основним и вишим судовима, научио нешто у свом тридесетикусурном животу то је да је бурек бољи што идеш јужније. Срећа је заправо чудна ствар. Човек не зна да је срећан док не престане то бити. С тим у вези видели смо бурегџиницу у коју смо, иако је била гужва, улетели као да бурек никад нисмо јели. Тол'ко смо га јели да смо сами себи постали бизарни. Сада схватам да ме је срећа попустила како сам из исте изашао. Наше благоутробеније је певало: „Нема, нема не ќе се справи тако добро бурекче ко Македонче”.

У оквиру привредне сарадње Македоније и Србије, предложио бих да нам Македонија пошаље једног бурегџију у Београд, а ми би њима, у знак захвалности, послали 700 маркетинг менаџера и свих 43 комјунити менаџера - јер нам не требају. Пошто они заправо не требају никоме, предложио бих Македонцима да их узидају у темељ неке нове античке зграде. У Београду, након емпиријског истраживања дошло се до закључка да не постоји добар бурек. Нити менаџер, ал' већ је путописац рекао да су бесмислени.

Након малог, а дигресивног пасуса изнад, натоварених трбушчина у којима се налазе ракије, пива, буреци, ајрани и јогурти - ходамо по граду и закључујемо да је овде феноменално. Општем утиску доприноси и што је Скопље равно, тако да је представља идеалну писту за нацврцаног, те поштеног, човека. Успут виђамо бизарну православну цркву у неком чудном футуристичко-православном стилу око које мишљења беху подељена (исту је Хаџи Јован поменуо у Архипорнографском додатку).

Футуристичка црква

Футуристичка црква

Коначно стижемо у хостел који је поменут пре неколико пасуса. Нека будала од нас рече је пет ујутро, што је само подстакло остатак екипе да се ударају раменима испред клоње и да демонстративно показују да перу зубе пред спавање. Ова демонстрација оралне хигијене је увек изражена када се путује са више од две особе.

Иако су прошла непуна 24ч од доласка у Скопље возом и сударања са антиком, имамо утисак са смо овде два дана. То је она поменута фора са пресеком дана кунтањем.

Не знамо како, ал' будимо се ујутро. Бројимо екстремитете и све је океј, нит нешто фали, нит има вишка. Правимо план куда ћемо данас. Воз нам полази за Београд у 20ч, тако да имамо само неколико сати.

Једни вичу да 'оће у Шутку, други наваљују да се иде на Водно и посети Миленијумски крст. Пресекли смо као Александар Македонски Гордијев чвор, те је део екипе је вамо, а други тамо – договор: налазимо се у хостелу кад завршимо разгледања.

Овде ће вам сада Мукица писати о Шутки, а тик испод биће прича о Миленијумском крсту.

Шутка

Имала сам осећај да смо се симболично поделили. Једни су отишли на врх Скопља, а други на дно.

Ко год је гледао филм „Шутка: Књига рекорда”, не би одолео изазову да када је већ у Скопљу не посети то, како се тврди, највеће ромско насеље на Балкану, ако не и у Европи. У општини Шуто Оризари (званични назив), живи око 20.000 људи, понајвише Рома, те Македонаца, Албанаца, Турака и Срба. Религија има још више.

У раздрнданом аутобусу на какве смо већ навикли у Београду, нас троје смо сели, док су Влада и Давид остали скроз позади и очигледно снимали кроз прозор, када је на једној од последњих станица улетео тек пунолетни Цига и почео да виче на њих.

„Зошто ме сними батко, сакам да го однесе до полицијата? Избришете или ќе те победи!”

Нисмо знали да је његов стари мотор са приколицом довољан разлог да оде у затвор, али аутобус је због њега стајао пар минута у станици док није схватио да смо само туристи који снимају из знатижеље.

Није нам било свеједно и упитали смо се шта ће ли нас то дочекати у Шутки.

Шутка

Стидљиво улазимо у продавницу, када нас продавац упита одакле смо. На наше побројавање градова, одушевљено се помиње његова жена родом из Земуна уз допуштење да идемо куда год хоћемо и снимамо шта год желимо. То је био добар знак и ми пут настављамо случајним одабиром путање.

Шутка је свет у малом и јаз између сиромашних и богатих је очигледан већ на пар пређених метара. У првој улици наилазимо на мале кућице, ограде са лавовима и скупим аутомобилима паркираним испред. Гастарбајтерски кварт - констатујемо у глас.

Силазимо у доњи део града и улазимо у улицу Волт Дизни, као потпуну контрадикторност називу. Распаднуте куће, ако уопште могу тако да се назову, на чијим климавим оградама висе теписи, изгледају као да ће сваког тренутка срушити. Оскудно обучена деца играју се у блату и знатижељно нас посматрају. Улазна врата су на већини кућа отворена због мањка простора, иако нама зуби одавно цвокоћу.

Шутка улица Волт Дизни

Улица Волт Дизни у Шутки

Стижемо до игралишта где срећемо два човека.

„Ово је наш представник у парламенту, Елвис”, упире човек прстом у билборд и наставља: „Он је, знате, доктор наука.”
„Лепо је што је имате таквог представника.”
„Само не зна да се потпише”, рече на шта сви праснусмо у смех. „Политичари, знате, сви су они исти, ништа не раде, а имају милионе. Ја би лично волео да се се ми опет спојимо са вама, да будемо конфедерација.”
„Ма, то вам је као да се двоје после раставе брака опет споје, равно чуду. Ништа од тога, боље је овако, да свако крене својим путем и нема свађе. Него, је л' имате ви овде кафану, да се окрепимо и згрејемо мало.”
„А, не, не, нема више кафане. Била некад, али се Македонци и Шиптари тукли свако вече па су се затвориле.”
„Да ли је могуће да се неком исплати толики ризик?”, питамо се у неверици, док се држимо за главу.

На игралишту старија деца играју фудбал, док клинци одушевљено скачу испред камере и вичу: Србија, Србија, Новак Ђоковић. Телевизор спаја људе.

Куда год да наставите насумичну шетњу морате да изађете на чувену главну улицу Нов Живот. То је најдужа улица у Шутки и централно место окупљања. На једном њеном крају налази се највећа депонија смећа у Европи, док је на другом огромна џамија застакљена флуоросцентно зеленим стаклом.

Шутка: Улица Нов живот

Клинци кличу Ђоковићу

Улица Нов Живот и клинци који скандирају Ђоковићу

Цркве ничу у зависности од тога ко је власти, а судећи по заставама политичких партија које висе на неколико кућа, борба је жестока, мислим, исплатива. Ништа мање кичасте нису ни поједине куће, само је стакло у другој нијанси.

Таман кад смо помислили да су чуда готова, испред нас је никла и џамија-супермаркет. Ако немаш пара за леба, ти се помоли за исти. У сваком случају, практичније од других.

Џамија супермаркет

Џамија супермаркет


Контраст у Шутки је наглашен и поред већине која живи од социјалне помоћи, има и богатијих људи. Шампионе нисмо срели јер је зима већину становника задржала у кући, па нисмо доживели праву драж ове општине, али идеја да дођемо опет на лето, држала нас је еуфоричнима ка повратку у хостел.

После Шутке у кратим цртама, ваш припоедач наставља излагати другу нашу скопску дестинацију, дакле:

Миленијумски крст на брду Водно

Аутобуска станица за брдо (заправо је планина) Водно на коме се налази Миленијумски крст је близу железничке станице, која је опет близу нашег хостела и док си рек'о „александармакедонски” били смо на њој. У шетњи до исте видели смо да Скопљем возе двоспратни тзв. дабл-декер аутобуси, за које смо мислили да су карактеристика Лондона. Делује мало чудно, ал' вероватно има смисла у градском шпицу. Међутим после све оне антике, црвени дабл-декери доливају уље на ватру бизарности.

Скопски даблдекери

Даблдекери овога ми крста

Господски купујемо карту код возача који ускоро покреће паклену двоспратну машину црвене боје и убрзо примећујемо да идемо узбрдо, што значи да идемо на брдо, јер је Скопље у равници.

Бус паркира своја оба спрата на великом паркингу, а ми излазимо из њега и примећујемо да је око нас нешто лепо. Нормално – у природи смо.

Испред је прелепо уређен парк у форми излетишта чија стаза води ка жичари. Карта је 100 денара (денџи?) што то му дође нешто мање од 2 евра, улазимо у њу и крећемо на врх.

Излетиште100 денара

Лепо уређен парк и 100 денара друже (кол'ко кошта кад у жичари плачем?)

Око нас поглед пуца до – магле. Кондензом су замагљена плексигласна стакла жичаре која не умањују фин поглед на околину. До врха се, истина, може попети и пешке, ал' је доста стрмо и треба доста времена – које немамо. Пут до горе по логици ствари постоји, ал' шта ће нам када има жичара?

Поглед из жичареПогледКрст извире

Поглед из жичаре и просветљење које видимо и осећамо како се иза брега ваља Миленијумски крст

На врху се пребројавамо – сви смо ту, а испред нас се указује челична грдосија названа Миленијумски крст. Док се Ајфел преврће у гробу, мало појашњења:

Миленијумски крст је највиши крст на свету (тако каже Википедија)! Висок је 66 метара, урађен је од челика и изграђен је 2002. године поводом 2000 година хришћанства у Македонији(?) Године Џаове 2008. је у њега уграђен лифт и симпатично је то да се из македонског дела Скопља практично не види, ал' зато поглед на њега пуца из оног другог дела. Као и сваки други религијски објекат изграђен у свету у последњих сто година, беспотребан је, док овај карактерише и упитна лепота. Овде идеја вашег писца летописа тј. мене о светском мораторијуму на изградњу верских објеката све више добија на снази.

Миленијумски крстИспод крста

Миленијумски крст

Крст оздо; Екипа у македонској застави; Крст из даљине

Да ли је до светости самог места (Крстовар), микроклиме или општих временских прилика, како смо му се приближили тако нас је вечно сунце обасјало. Међутим, у време наше посете није радио хришћански лифт тако да смо остали ускраћени за поглед с њега и били ниже небесима.

Морали смо се задовољити погледом с врха Водна који је у најмању руку феноменалан. Додатну лепоту погледу је давала и магла што нас је подесетило на наша традиционална и нетрадиционална окупљања на планинама, а вашег проиповедача на то да више воли природу него бетон, био он антички или не. Да није било магле, видели би Скопље. Другом приликом.

Поглед с брда

Поглед који пере

Шетамо се по околним брдима и ваздух буквално једемо, а додатни кисеоник нам помаже да потремо мамурлук. С једне стране се види македонска Црна гора, с друге је Косово, а за треће треба питати Хаџи Јована. Антику не видимо.

ПанорамаПрируда

Панорама и апел за чување природе

Нешто ниже од овога ми крста је планинарски дом „Даре Џамбаз” на чијој тераси (1060 мнв) чекамо жичару за повратак, јер како смо дошли до ње прогласили су паузу. Слободно време ваш приповедач користи да се вози на неким колицима из супермаркета.

Након 45 минута, улазимо у жичару и спуштмао се у подножје. Већ је заладело јер вечно више сунце не сја, тако да улазимо у хотел/ресторан да попијемо кафу. Аутобус нам креће за сат времена.

У хотелу нема никога од гостију, али седамо у неку свечану салу и наручујемо кафу. Иста стиже с упозорењем да је унутра забрањено пушење. Тај део је описан на врху овог дела путописа, па у складу са тим излазимо братствојединствени напоље и пушимо на 'ладноћи, размењујући утиске „код нас је вако, а како је код вас?”.

Сат нам немилосрдно одбројава последње часове у Скопљу и крећемо до паркинга да ухватимо аутобус. Поменутог двоспратног змаја нема, те нема (не ќе се роди). Зима нам је и одлучујемо да се играмо „шугице” у нади да ћемо се загрејати. Све матори коњи Букефали, ал' нико нас не види не само зато што је мрак, већ зато што одавно никог нема на Водну.

Када смо видели да је ствар озбиљна, схватили смо да нам је аутобус побегао, или да смо га чекали на погрешном месту и одлучујемо да зовемо такси. Ту нам у сусрет излазе два љубазна македонска пара, који су на празан паркинг очигледно дошли из других побуда – за шта већ служе оваква места.

Три таксија убрзо долазе, а наш план је био да идемо одмах до хостела где узимамо ранчеве и истим таксијем трк у кафану „Кај Злате” - по препоруци. Не лези враже, долазимо до хостела, а он је – затворен с натписом да су сви у Шанти (онај други број у паралелној улици), а ми трк тамо, јури домаћине, враћај се назад, узимај ствари, такси морао да оде итд. Од оваквих заплета одустали су и сценаристи холивудских це филмова.

Кај Злате

Кај Злате смо се ождрали

„Кај Злате” је, срећом, близу хостела те седамо у гомили и наручујемо дас једе. Влада Кувар се одушевљава предусретљивости конобара који, видевши да смо у журби, организује клопу тако да буде што пре готова. Наравно, пушимо напољу.

То пушење на отвореном је имало и неких предности. На пример, испред кафане су нам пришла два старија госоподина која су нас у почетку чудно гледала и питала чувено: „Одакле сте?” Након већ уходаног набрајања, беху баш пријатно изненађени и стадосмо с њима причати о којечему. Најчудније им је било како то баш Срби и Хрвати заједно у Скопљу, ал' им је било баш драго. Вероватно смо их подсетили на нека стара времена.

Димљена вешалица, пет ћевапа, шопска и два Скопска су се депоновала у приповедачев бураг, док су остали напунили своје слободним избором, те узимамо ствари и хитамо на железничку станицу где се налазимо са екипом која беше у Шутки (тзв. Мукичин клан). Воз не би био воз када не би мало окаснио, али то време квалитетно проводимо са хрватским сестрама и браћом који за два дана долазе у Београд. Међутим, поздрављамо се као да се нећемо видети наредних сто година, а ваљда нам је било баш лепо те се грлимо што приде помаже и да се згрејемо.

Спрема се и тактика уласка у воз и заузимања купеа. Добили смо оно за шта смо се изборили, хладан воз креће, а ми се не нагињемо кроз прозор већ машемо колегама путницима.

Лаку ноћ

Догодине у Драгоману!

Хладан воз је био све до границе са Србијом. Неки чак извадише и вреће за спавање с којима су се покрили.

Недуго затим, налећемо на носорога. Њега упринципу има свака железница, па и македонска, а то је онај што се дере када види да неко пуши у возу, аналогно с носорогом који гаси ватру када на њу налети. Тако се композиција сломила на Вишњи, ал' све је прошло без већег проблема (када нас неколико изиђе из вагона „да се разјаснимо”).

У Србији воз почиње да греје, наравно неумерено, те често морамо отварати прозоре и тако регулисати температуру до пријатности.

Пијемо остатке ракија, а у Нишу трчимо да купимо и Зајечарско.

Куцамо се и наздрављамо:
„Догодине у Драгоману!”*

* - Драгоман је погранично место у Бугарској у коме нема апсолутно ништа.

Закључак

Када је прича за Скопље постала озбиљна и када смо знали куда дефинитивно идемо, нисмо могли ни наслутити колико ћемо се добро провести. Скопље је, када се изузме античка бетонска бизарност и прича која стоји иза ње, заправо феноменалан град у коме има свашта да се види, као и у његовој околини.

Да су Македонци добри и љубазни људи, уверио сам се одавно јер сваке године сам на Охриду по неколико дана, а вероватно известан број пензионера живи од онога што тамо потрошим. Тако су у Скопљу сви према нама били феноменално љубазни, али не лажно маркетиншко-трговачки како је већ то тренд, већ се видело да је људима искрено драго што смо им гости.

На честа питања: „Како вам се свиђају ове зграде и споменици?”, скопљанци су махом превртали очима и говорили да је то бесмислица, али Васко и Мукица су имали искуства да им је један човек рекао да је „то права историја” и да „за време Југославије ниси смео да кажеш да си Македонац”, што нам је свима било чудно, јер смо их вазда звали Македонци и долазили су из СР Македоније. После ми се у глави одвило да вероватно ниси смео да кажеш да си антички Македонац.

У Скопље ћемо се сви сигурно вратити још који пут (да утврдимо), јер „Скопље то заслужује!”, што рече Јован. Драго ми је што су ови путописи читани и што ме много људи пита о Скопљу, што ће појачати интересовање за посету доле. Чудно је и то, да у Србији има мало вести о Македонији, што је само 350км од Београда и да доста људи није знало за пројекат „Скопље 2014”.

У сваком случају, никада се боље нисам провео за 50 евра (укупно).

Порука коментаторима

Поштовани коментатори,

Који вам је?

Срдачно,


Овај путопис се састоји из три дела: Три приче о Новој години, Скопље: Архипорнографија и овог дела. Сви су написани у истом документу, а подељени су на три целине да не би било предугачко за читање, уз опаску да су Водно и Шутка дописани мало касније.

На коментаре се нисам обазирао, осим што су ми смешни када ми их неко гласно чита на македонском – који не разумем. Из истих се види да ни коментатори не знају добро српски, тако да схватише текст погрешно, што овој причи даје још смешнији тон.

Посетите Скопље. Није у њему све античко.

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.