Neblog

Три приче о Новој години

Како сам дочекао 2013. у Великој Плани

Неблог > Путешествија > Три приче о Новој години
Написано:
Деда Мразови поклањају

Прича прва: Воз први


Воз за Софију, лета Џаовог 2012. Август месец, а воз је, невезано што је август кренуо у 21:50ч, јер тако креће сваки дан. У купеу седе три мушке прилике и ложе људе да нема места иако има три приде на ком планирају да сместе ноге. Скупина од три човека, која је по актуелном закону довољна да формира своје удружење грађана, то не чини, већ пушта непознатог младића у купе.

Непознати младић слуша разговор ове дружине чији је састав Јован Хаџи, Влада Хаџи Кувар и писац ове приче у покушају, тј. ја. Тројица, којима већ знате имена причају о путовањима. Сва тројица путују у Истанбул у Путничку кућу, с тим што прва двојица продужавају даље у Ирак.

У неко доба, поче прича о Новој години и где је ваља прославити. Непознати младић ћути, слуша, делује као да би нешто питао, ал' вероватно му је занимљиво да слуша приче о Сирији и Израелу. Занимљиво му је вероватно зато што Сирија више не постоји.

Прича о Новој години је отишла ван својих токова када су почели да се нижу предлози да то буде на врху неке мало познате српске планине, Владичином Хану, Трговишту итд.

Тада младић изусти реченицу која је променила наш појам бизарности, те рече:

„Зашто не дочекате Нову годину у возу? Ја сам из (неког места успут) и прошле године сам путовао истим овим возом 31. децембра, а сви купеи и цео воз су били потпуно празни!”

Клик – чуло се у нашим главама и то је одјекнуло толико јако да воз умал' диспадне из шина.

Идеја беше узета у разматрање и остала је у запећку наше свести. Ипак је август, ко зна шта ће се још издешавати до Нове године, а с обзиром колико шамарамо јетре, мислили смо да неки од нас неће опстати као хуманоидне јединке до тада.


Прича друга: Журка у Пазови


Новембар 2012. зима Џаова. Место дешавања је Нова Пазова, журка поводом усељења у свеже реновирани спрат/сликарски атеље. Слуша се чудна и прегласна музика, што је небитно за ову причу, али је битно аутору овог текста да би у својој глави направио менталну паралелу.

Хаџи Јован, у приметном смањеноурачунљивом стању прилази групици која стоји код стола на ком стоје кифлице и ракија те упита директно:

„Хоћемо ли у воз за Нову годину?”

У глави вашег приповедача тада се јави немир, јер је практично и заборавио причу из воза, тј. помињао ју је некад у стању тешког хипстераја.

Остале прилике на журци стадоше правити планове, да одобравају акцију и да л' зато што су пили ракију Јованове бабе, пристадоше „на кеца”.

Идеја беше да се крене возом у 21:50ч 31. децембра, али где даље тек се формирало мишљење. Пошто се део тог воза у Нишу даље одваја за Софију, а део за Скопље, Јован рече: „Ајмо у Скопље, капирам да нема ништа смешније од тога!” Климнусмо главама, чак формирасмо и руте да ко може продужи за Солун, одатле на Крф па трајектом за Дубровник и одатле за Београд.

Договор и даље није званичан, више је у форми „ето, јака је фора”.

Преноћисмо у Пазови, а алкохолна испарења остадоше иза нас да дезинфикују паланачке улице.


Прича трећа: Воз други


Две недеље пред Нову годину, почеше вашем приповедачу да стижу чудне поруке, а све су гласиле слично: „Је л' идемо у Скопље?”, „Кол'ко је карта?”, „Дај неки хостел” итд, а пошто је дотични, вичан епици, био васцели дан на послу, стигао је таман на део када беше све уговорено. И воз и хостел и број људи.

Дакле, нас дванаест је требало да иде, с тим што један/а отпаде тако да је дефинитивно било 11 људи који су кренули правити свој фестивал бизарности.

Свих тих дана пред Нову годину, на питање „Диш за Нову?”, одговарао сам детаљним планом. Верници су се крстили, агностици су се смејали, а атеисти су почели да верују у Џаа. Мени није ништа деловало чудно, јер сам знао с ким идем и да најгоре што може да ми се деси је да радњом слободном у свом узроку скочим го у Вардар. Дакле, провод је био загарантован.

Дан је 31. децембар око поднева. Приповедач вичан епици, некада и лирици, а заправо то сам ја, пакује ствари које се састоје од гаћа, чарапа и пошто је зима - тренерке за испод панталона и неколико дуксева приде. Купује дуван, спрема сендвиче и узда се у своје колеге да ће понети ракије јер је његова залиха пресахла, а у недостатку времена није имао где да нађе добру. Јефтин изговор за гребање од других.

Последњи договори с Владом Хаџи Куваром су утаначени те се налазимо на Трошарини и заједно трамвајем идемо до железничке станице. Иста је празна, али ту су наше колеге које красе ранчеви на леђима, флаше у рукама и умерена доза драња које одзвања о мермер.
Кафана железничкој станици пред пут

Кафана на железничкој станици и последње припреме пред пут. Мукица, Васко, Влада Хаџи Кувар, Вишња и приповедач вичан којечему


Седамо у станичну кафану да направимо коначни договор. Иако сам био за куповину карте, јер сам поред тога што сам вичан епици, лирици и осталом на -ци и господин човек, већина беше да паре дамо кондуктерима на лицу места, што се у општим узансама зове „договор”. Тако и би.

Улазимо у воз који креће у Нову годину. Као што је наша анализа заснованана емпиријском истраживању непознатог младића из прве приче показала: воз је био празан. Купеи су могли да се бирају и за сваког је био бар по један. Милина.
Део екипе у возу

Део екипе из воза


Пијемо и певамо. Два купеа која смо заузели изгледају баш као што изгледа журка. У понуди хране беху кифлице, лење и царске пите, ситно насецкана (можда најбоља коју сам јео) димљено-барена сланина, шунке и кулени. Пиће разно, ал' поред пива које беше уљез, ракија је држала вече. И њих беше разних. Међутим, ракија Јованове Хаџи покојне Бабе и ракија Ђорђа из Сенте звана „Деми Вода” (јер беше у флаши од дестиловане воде) су оно чега се сећам и што је обележило читав пут.

РакијаСланина

Горе: Чашице за ракију, лаке и преносиве; Доле: Много добра сланина и наше послужење


Када смо код географских одредница, ваља напоменути да смо скупљени с коца и конопца, тако да када нас је неко питао „Одакле смо?”, одговор беше: Нови Сад, Београд, Сента, Зрењанин, Пазова итд.

Како описати зезање у возу? Никако, ал' паметном је доста рећи да је било пресмешно и феноменално, а детаљи су непотребни и овај већ сада гледајући кол'ки је текст, одужили би толико да и ово мало што је до сада стигло са читањем, а није одустало, преиспитаће своје слободно време и залудно трошење истог.
Атмосфера у возуЗезање у возу ка Скопљу

Део атмосфере из воза, друга фотка је извађена из видеа чиме желим да нагласим да имам много добар апарат који снима у ХаДе


Неколико детаља: У 23ч трчимо кроз празан воз да нађемо неког Бугарина, јер код њих је време +2 у односу на село поред Лондона, тј. Гринич те налазимо једног поспаног и честитамо му Нову годину.

Воз стаје у Великој Плани. Одбројавамо чувено 10...9...8... па који трен поново бројимо јер нам нису усклађени сатови, ал' чувено „нула” и „Срећна Нова година” није изостало. Љубимо се, грлимо, наздрављамо, певамо. Сви улазимо у један купе и схватамо да је ипак тесан, али весело је.

Трчимо опет кроз воз до Бугарина да му сада честитамо нашу Нову годину. Човек таман опет заспао и виче „Хвала, хвала!”, вероватно се питајући на матерњем: „Ко су, бе, ове будале, бе?”

Тако, кад ме неко пита: „Дис био за Нову годину?”, одговарам к'о из топа: „У Великој Плани!”, мада појасним и ову причу коју управо пишем.

Који минут после, из мрака возног ходника појављују се Хаџи Јован и Мукица обучени као Деда Мразови и деле нам поклоне! То је био њихов интерни договор изненађења и искрено, сви смо били изненађени, поготову када су нам седели у крилима и питали: „Да ли смо били добри ове године?” Да прича има бизарнији тон, Мукица је на дедамразовској капи имала написано 2005.
Уручивање поклонаУручивање поклонаСви у истом купеу

Уручивање поклона од Деда Мразова и део где смо сви у истом купеу - све вађено из видео материјала


По реду вожње смо у Нишу били нешто пре три. Чујемо одвајања вагона за Скопље, а то смо ми. У Нишу купујемо регуларне карте до Прешева – повратне, јер су се кондуктери показали као грамзива ђубрад, а ако већ имамо попуст од 30% за групу и тиме још плаћамо порез на услугу, учинили смо своје прво добро дело у 2013. години.
Спавањац у возу

Спавам сном праведника, Влада Хаџи Кувар ме гледа крајичком ока


Весеље се наставља, али се и леже на спавањац. Иако има места колико год, ипак сви спавамо у својим купеима. У возу грејање ради прејако, прозори су на половини и луфтирају/ладе нас.

Куманово Македонија

Куманово: Прешли смо границу... нема назад


Након дремке, будимо се тик пред границу, вадимо пасоше, неки и личне карте и чекамо царинике. Никаквих проблема нема, настављамо даље и након сат времена и 200 динџи македонском кондуктеру, стижемо у Скопље. Које има микроклиму.

О томе шта смо видели и доживели у Скопљу у наставку - Скопље: Архипорнографија

ПРИДЕ: Видео!

За Прву Путоспективу, где су ове приче презентоване, монтирао сам кратак видео на брзину који можда дочара како је то изгледало.

Доста има брзих кадрова тако да вам се може завртети у глави.

Видео дочарава дочек Нове године у возу и јутарњу реакцију на Скопље о којој можете читати у следећем делу.

Брине ме што не знам где ћу за следећи Дочек Нове године?

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.