Neblog

Повратак из Истанбула

седам, на ... те носам

Неблог > Путешествија > Повратак из Истанбула
Написано:
Истанбул

У Путничкој кући истанбулској провео сам удобних пет дана, што је укупно седам дана на путу. На пут смо кренули возом од Београда до Софије, а потом смо ухватили аутобус до Истанбула. Све је прошло идеално, осим што је воз ишао веома споро, био прљав и смрдео к'о да није опран од '68, а не од '88.

Али, авај. Дошло је време да се крене назад из Путничке куће. Док сам размишљао о повратку, гледао сам да буде што бржи, а то значи - избегавање воза. Можда је, поред релативности времена, пресудила и релативност хигијене.

Иако сам цео дан пред пут планирао да проведем у Кући, Чивитли ме је наговорио да кренемо у Кадикој, лепи део Истанбула с азијске стране. Прихватих понуду, ствари запаковах и оставих у просторијама превозника. У Бешикташу се укрцасмо на ферибот тј. бродић, мало се прошетасмо, пописмо пиво и нешто пре девет, кренух на пут назад.

Компанијски минибус, који је дошао на време у пола десет, повезао ме са Бешикташа где се Кућа налази до главне аутобуске станице. Одатле сам се укрцао у аутобус до Софије који је кренуо у 23ч. Утоварио сам ствари у гепек, попео се горе, те сео у нумерисано седиште.

Све је деловало идеално, а пут је обећавао досаду, али и мир.

Седиште беше „у винкл”, скоро под углом од 90 степени, тако да пипнух ручицу у жељи да га оборим у удобнији положај. Међутим, изгледа да је механизам био полупокварен и седиште се нагну скроз назад. Покушах да наслон приближим себи кад чух на америчком енглеском:

- Неће моћи тако, господине!
- Извините, мислим да се нешто покварило... - рекох док се играх са ручицом у нади да ћу наместити бољи положај.
- Имам озбиљних проблема с коленом. Не може то тако! (нешто брзо и неразумљиво, али у сличном контексту изречено) - рече.

Окренух се да кажем још једном о чему се ради, кад видех иза себе рмпајлију у женском облику, ал' дух ми није клонуо те рекох:

- Сачекајте часак, молим, само да видим о чему се ради - бејах љубазан.
- То радиш намерно!
- Аман - рекох на енглеском - је л' видиш да је нешто покварено, сачекај секунд да наместим - те показах да како се наслоним на седиште оно се само спусти, док су ми руке у вису и не дирам ручку.
- Да, намерно то радиш! Имам проблема с коленом! Не може то тако!

„Вид' будале”, помислих у себи. „Вид' будале” прочитах и на лицима путника који гледаше полудаму, полурмпајлију. Чак сам исто прочитао и са лица Јапанаца преко пута мене, иако не знам јапански.

Устадох, ишутирах ногом ручицу, ишутирах ногом наслон – он се заглави, а Американка ме стаде гледати поплашено. Пут се наставио у радости и весељу.

Али, авај. Американка уста није затварала све причавши са Пољакињом до ње, сличних габарита. Теме беху од лоше европске економије и како је евро лоша валута, до тога да она само једе органско поврће и сличних тема које нису толико досадне, али ароганција и распон њеног гласа ометали су веома пријатну музику коју сам слушао док сам покушавао да паднем у сан. Треба напоменути да турски аутобуси имају поред wи-фи конекције и телевизор/монитор у наслону сваког седишта, где се може гледати ТВ, слушати музика са флеша или прегледавати слике са апарата. Американка је вриштала једно сат времена да није добила слушалице и да жели слушалице „now!”, те да је „ово најгори аутобус икад!”.

Сат времена након изласка из Истанбула, аутобус је стао код неког ресторана на паузу од пет минута. Како је аутобус кренуо, њене сестре по габариту из Пољске није било, те је аутобус стајао док се ова драла са поновоотворених врата: „Where are you?”, „Where the fuck are you?”, „For God's sake!” и сличне форе које не треба преводити.

Утонух у сан. Будим се на граници са Бугарском, а Американка почиње да прича и да испитује све о свему. Мене стаде питати одакле сам, чиме се бавим и слично. Пошто кошта стан у Београду с три или четири собе – као да ће икад доћи. „Како је сада у твојој земљи?”, питала је мало изненађена што сам из Србије и што сам хуманоидног облика. „Мени је много добро, мада је висока незапосленост, али лепо је за живот”, рекох к'о из топа.

На граници сретох се са аутобусима типа „лале транс” и „ајкула превоз” који за познату туристичку агенцију из Србије возе до турског приморја. Излазак из Турске се одужио, од „ајде више”, преко „аман више”, до „оће л' то више”... После два сата нашли смо се на ничијој земљи и испред нечијег фри-шопа. Пауза!

За преосталих пет лира купио сам нешто браон одмах на улазу и вратио се у аутобус који је кренуо након двадест минута до бугарског граничног пункта. Још сат времена беспотребног тренирања строгоће. Бугари су, додуше, мало загледали путнике и отварали пртљажнике аутобуса, али и то се завршило у редовном стању.

Наставио сам да спавам и пробудио се тик пред Софију. Аутобус за Београд или Ниш кретао је у 8 ујутро, а ми стигосмо у 8:15ч. Видех аутобус „Ниш Експреса” те упитах возача, популарног „мајстора”, када је аутобус.

„Сад ти је отиш'о, нема два минута. Ја крећем тек у четири али немам места. Узми такси и пробај да га стигнеш”, рече „мајстор”. „Ау!”, промрмљах те одох за сваки случај до шалтера где отприлике потврдише возачеву причу.

Нисам желео да се ни по коју цену задржим у Софији, граду у коме тумачећи грчки назив можда има мудрости – али нема ничега више, па се одлучих за такси. Шта кошта да кошта - ваљда ћемо стићи аутобус. На страну то што сам сутрадан морао бити на сахрани па је у ваздуху висио и цајтнот.

Такси, заправо комби, његов возач и ја приде, тутњимо кроз Софију и даље, све гледајући успут где је аутобус.


- Где си био? У Истанбулу? По стоку? Робу? А? - пита таксиста на сродном језику.
- Ма ишао да се шетам, скупо, скупо је тамо - наглашавах све у нади да ме неће одрати за вожњу.
- Да, да - рече.
- Је ли, бре, је л' ова Софија цела равна или има и неко брдо? - бејах љубопитљив.
- Има и брда, има... Одакле си? Белград? - као, интересује га.
- Да, Београд. Си л' био некад тамо? - интересује мене, кобајаги.
- Убав град - рече

У међувремену се возимо према граници. Аутобус који треба да стане код „Метро” робне куће, није био тамо. Настависмо до следеће кафане успут где обично стаје – нема га ни тамо. Већ јездимо 150км/х и долазимо до пред границу, а он рече да не може даље. Показа ми аутобус који смо јурили како стоји на граници и да је то четрдесет (40) евра.

„Куку”, закуках у себи, али „куку”, закуках и ка њему. Додуше, на неки начин уштедео ми је дан у Софији и једно 24ч баченог времена вредног живљења. Кренем да се као свађам, скупо је и то. Али преговарачка позиција ми је била мањкава. Био сам сам и ранац ми је био позади, далеко од дохвата руке да му бацим 20 евра, паклу пљуга и побегнем. Када је рекао да је скупо гориво, ту сам га као возач донекле разумео, дадох му паре и изиђох, сувише уморан да се осетим као покисао.

На бугарском граничном пункту стоје српски туристички аутобуси, путници код кућице предају пасоше, а ја са њима пређох пешке границу и нађох се на ничијој земљи. Ето врага - аутобуса који сам четрдесетоеврозно јурио.

Обратих се „мајстору” са молбом да ме повезе са све уредним куповањем карте, кад он ни да чује. Те „не може он да продаје карте”, те „нема места”, те „идем право до Дортмунда, си л' блесав, само пролазим кроз Београд”. Видим да од тога нема ништа, ал чух да има локални аутобус до Пирота.

Пређох у Србију, поново пешке, а нељубазни царник ме упита да ли имам шта да пријавим.

- Ништа - рекох, јер и да имам сигурно не бих пријавио.
- Неки наркотици? - рече и погледа ме царинички сумњичаво, испод ока, а изнад обрве.
- Пошто су ми увалили да носим гомилу ствари за људе који су позаборављали свашта у Истанбулу, могуће је да има и дроге! - казах јер ми је било у интересу да на столу повадим све ствари из ранца и поново га спакујем на тенане.

Израз његовог лица је тешко описати када је чуо то од мене, а израз мог лица је још теже описати када сам видео да је гурнуо руку прво у кесу са прљавим вешом. Још ми је смешније то што је ово пети пут да кад ме претреса цариник прво гурне руку у кесу са мојим ношеним гаћама.

Цариник потом отвори кесу са позамашном количином нечег зеленог и прашњавог, те упита шта је то. „Кана”, рекох, „оно за цртање ваљда”. Поменуту ми је Чи увалио да однесем за Иву и предам њеној кеви, као и пуњач за лаптоп, наочаре и којекуде.
- А ово? - љубопитљивости нема краја.
- Уље неко, ваљда за другарову сестру - а другар је, такође, Чи.

Преврће неку кесу, кад оно дуван који сам купио на базару.
- То је дуван, мислим да има шездесет грама, ал' није турски већ из Ирака, так'о ми је рек'о тип на пијаци - објашњавах му, а на његовом лицу већ се видео недостатак стрпљења који је кулминирао следећом кесом.
- А шта је ово? А? - као, доскочио ми је.
- Турски Устав - кроз осмех и зубе додах - По вокацији сам правник па сматрам то лепим сувениром - бејах самоуверено горд.
- Ајде, бежи! - рече вероватно помисливши да шверцер од мене не бива и да сам вероватно неки хипик.

Пут наставих пешке до те „станице” где стаје локални аутобус за Пирот. Успут видех пограничну полицију како са пушкама стоји код неких кола и помислих да је регуларна процедура при претресу. Али, кад сам дошао до кафанице да попијем кафу, дечко ми рече: „Си видео овог мајмуна?”, а ја не знадох да ли мисли на мене, цариника, неког бекпекера у даљини, председника, Новака Ђоковића или каже то сам себи.


- Вози мало дете и жену и нађу му три и по киле хероина! - рече огорчено.
- Стварно будала (псовка) - сложих се.

Мало сам гледао представу хапшења и спровођења кад за двадесетак минута ето аутобуса за Пирот. Прошли смо кроз сва локална села у којима и стајасмо, али за сат времена дођох у Пирот на станицу. Возач рече да је аутобус за Ниш ту и да креће скоро па одмах, што је и била истина тако да улетех у исти и правац за Ниш.

Како сам ушао у исти – заспао сам – и пробудио се када сам осетио да аутобус стоји. Судар два аутомбила у Сићевачкој клисури. Директно.

Настависмо након полусатног чекања и веома брзо били у Нишу. На станици питах када је следећи аутобус за Београд, а госпођа рече да је „овај овде и питај да ли има места”. Упитах за следећи, а он беше у 14ч. С обзиром да је било 13:15, међуход искористих да се мало окрепим и купим „еуросендвич” - мистериозна располутана кифла са шунком и сиром, без трага Европе у њ.

У аутобусу за Београд сам опет заспао. Након буђења упитах да ме остави на Аутокоманди, а возач рече да не зна „јер тамо се све ради”, а ја се сетих реновирања које већ бесконачно траје. Имао сам среће, јер је успео да стане тамо где ми одговара.

Пењем се на станицу у правцу Устаничке. Саобраћајни колапс у Београду. Аутомобили стоје, аутобуса нема. Пролази један, дупке пун у коме нема места ни за мене ни за мој ранац. Одлучих да 'ватам такси.

Повратак из ИстанбулаЛегенда: Ди сам који превоз ват'о

Ни таксија нигде. Дижем руке, радим згибове, заставе на саобраћајним знацима, шаљем димне сигнале цигаретом – џаба – таксији у даљини се не усуђују да ми приђу од реке аутомобила у комшијским тракама. Кренух пешке ка кући и у Устаничкој ухватих некако такси.

Стигох у стан жив, здрав, одморан и изнервиран. Прича о лошем саобраћају у Истанбулу је обична фама. Тамо саобраћај само пичи и све функционише док у Београду све стоји, чак и време.

У сваком случају, не рачунајући водени превоз од Кадикоја до Бешикташа, променио сам седам (7) превоза до родне груде. Али, вредело је.



Писано за сајт покојног Клуба путника Србије, отуд и ваки стил.

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.