Neblog

Како (ни)смо освојили Влашку планину

Никад објављен путопис

Неблог > Путешествија > Како (ни)смо освојили Влашку планину
Написано:
Вр' Влашке

Када ми је Чивитли из покојног Клуба путника Србије рекао да напишем нешто о Влашкој планини на којој смо друговали и то за сајт у циљу путописа који ће бити групни, изгледа да сам задатак схватио мало озбиљније, то пославши овај текст Лазару, рек'о је: „Уф, ти нис нормалан.”

Занимљиво је да сам овај путопис ископао десет месеци касније, када сам премештао ствари с једног компа на други, па када сам га већ писао, ред је да га и објавим. На сајту Клуба путника Србије су неки делови овог путешествија, а ево вама све уцело. Треба нагласити да је писано за други сајт, тако да је скоро политички коректно, никог нисам назвао погрдним именом нити сам одређену персону коју Чивитли зове „Јелена” звао надимком којим је зовем (јер знам бар шездесет Јелена и увек сам сматрао да је ово и слична мејнстрим имена као када имаш генерички драјвер за графичку карту па мораш да јуриш по серијском броју чипа баш шта ти треба – то је надимак за сваку Јелену).

Дакле, ради се о шестом традиционалном ноћном планинарењу које се 2011. године десило на Влашкој планини. Масни детаљи – не постоје. Оно што је за ширу јавност – не постоји. Стилско уравнотежење писанија – јок.

Све потоње је оригинални путопис.

 

Влашка планина

Шесто традиционално ноћно планинарење, мај 2011.


„Гледај куд возиш, будало!“, чуло се како екипа из кола говори углас када сам у току вожње извадио апарат да снимим клип, као шлагворт за будући видео. Као у некој комедији, или трилеру – како се узме – испред нас необезбеђен пружни прелаз и на њему воз који пролази. Иако беше петак 13, најгора ствар која нам се десила тог дана је што се нисмо напили к'о што умемо када дођемо дан раније.
Умал' да загинемо од воза

Умал' да загинемо од воза, а грехота јер смо млади

 

У колима људи таман колико треба. Четворо до Пирота и од Пирота Миле, са ранцем који је сличних габарита као он. Из тачке А до тачке Б кренуло је нас четворо: Јелена (која има занимљив надимак за који ми је забрањено да га јавно помињем), Мо (органима гоњења познатија као Радмила), Чивитли (који се лажно представља као Марко) и моја маленкост. Вожња беше удобна у градском аутомобилу јапанске производње.

Покупивши Милета, настављамо према Сукову, скрећемо до Поганова и стајемо код манастира да напунимо воду. Испред манастира се и пресвлачимо из шаренгаћа у панталоне. У кањону смо реке Јерме, уме бити 'ладно. Који километар даље, са стране паркирана кола и екипа из Зајечара у саставу Маријане, Саше и Моце + Кике (из Ниша). Руке шире, у лица се љубе, за планинарско питају се здравље. Искрено се увек одушевим када видим дотичну господу, уливају поверење, добри су другари и сигуран сам да уз њих нећу остати, гладан, жедан или мокар.

 Мост преко реке Јерме

Мост преко Јерме, преко ког протерасмо кола да их склонимо од одрона


Саша рече да се прошетао по околини и да друго место за камп није нашао, јер су све остале ливаде приватни поседи. Прелазимо преко лименог моста и забадамо прву камперску бразду. Како смо поставили шаторе схватамо да је место за камп феноменално. Поглед, хук реке и оближње литице постављају логична питања: „Шта ћеш, који мој, у граду? Што седиш за тим компјутером? Који је смисао живота? Откуд талас 'револуција' у арапском свету одједном?“

ВатраНе лези враже (у неким културама познат и као шејтан) запалисмо ватру, доватисмо се ракије, спржисмо кобаје на роштиљу осетисмо блаженство. Одједном су ми били јасни одговори на сва постављена питања, осим оних за арапске револуције, ал' то је сада ирелевантно.

Шћућуришмо се око ватре, а она к'о за инат пуцкета и даје општој сцени дозу романтике. Поглед нагоре – небо пуно звезда и месец величне дугмета на поповој мантији. Вероватно је небо било и лепше, али имам астигматизам.

На опште чуђење, Чивитли није много јео, џаба сам расподелио храну на више места. Приде, упозорио ме је да не „прозивам“ „Јелену“ и да кажем само по неку „добру фору“ јер ће бити доста нових људи, па да се не поплаше. Испоштовах договор колико сам могао, иако је „Јелена“ покушавала на све начине да ме испровоцира, користећи и неке од мојих техника. Џаба – остадох стамен и нем на провокације. Мо углавном ћути, чак и после информације да ће делити шатор са мном и инцидента проузрокованог кобајама на Бованском језеру (даљи развој приче познат актерима догађаја).

Јес' да је заладело, ал не може се рећи да је хладно. Лежемо у шаторе очекујући сутрашњи остатак екипе да ће нас пробудити драњем и урлањем. Међутим, у по ноћи осетих ладноћу на фаци. Иако имам добру врећу у форми мумије, у мраку легох у њу натрашке, тј. онај део са капуљачом беше испред мене. Преврћући се тако у сну у нади да ћу завући главу дубље тј. покрити је капуљачном, чух жагор и схватих да је екипа стигла. „Мрш из шатора“, рекох себи, „Спавање је за слабиће“, рече Делбој у једној епизоди Мућки.

На моје изненађење, масе је било баш у фином броју. Поздравих се са свима, са некима сам се само грлио, док сам се са некима и пољубио 3x у образ к'о да сам на слави. Сви весели, ал' и њима је 'ладно. Наравно да је 'ладно кад смо у кањону. Даља емпиријска истраживања су показала да је сунце огрејало тај део котлине, тек када је дубоко побегло у зенит, дакле око 10 сати.

Камп

Вид' каки смо и ди смо, а вид' ди је Сунце


За то време са Моцом и Милетом кренух да се шетам до оближњег села. Све је било лепо и на нивоу. У повратку нађосмо извор који тече из стене поред пута. „Има још један, много бољи!“, рече човек који је стајао испред кола док је његова жена точила воду у флаше. „Тамо где је ваш камп па 50м даље низ реку.“ Пренећемо екипи.

Враћамо се у камп. Скидам мајицу да наватам мало сунца ове године, бео сам ко сир што, додуше, иде са мојом јерковачком аристократијом и плавом крвљу. У камп пристиже још екипе колима. Зајечарци + Влада кухар запржавају пасуљ. Францускиње се сунчају. Чивитли и даље не једе, „Јелена“ нешто прича на мој рачун али је од милине погледа не чујем. Мо ћути. Сећамо се оних који нису са нама: Спавача, Марине, Нине... слава им.

Немам појма шта је даље било, мож' се претпоставити, ал' лајтмотив је да смо јели пасуљ. Одличан пасуљ! Време је некако брзо прошло, паде мрак и опет исти месец од јуче који је 'волки (ширим руке и показујем, ал' ви то не видите). Кика вади мапу топографску и показује како и куда ћемо ићи, сви као памте, ал' нико и даље нема појма. Опет ватра, ракија, вино... Гомила око пламена, сви су се довољно надимили да се неће укварити до зиме.

Суљпа

Суљпа не мож' домане


Лежем једно сат времена да разбистим ово мало мозга што имам пред успон и тонем у сан праведника к'о неки зека. То је у суштини праведни зека.

„Ајмо! Буђење! Устај!“, и слични синоними за рушење сна – оре се кампом, а ја скачем на ноге лагане (мада херкуловски извајане). Подучен сличним искуствим, одма мећем кафу и док вода није уврила умивам се у Јерми. Прво што сам видео била је „Јелена“ што ме је одмах разбудило 'нако у мраку.

Постројавамо се, мање-више, у неку врсту врсте и хоп – крећемо. Пратимо пут, па идемо десно. „Не, ипак лево!“, рече човек са почетка колоне. Ајд' лево, нема везе. Мало напред, па опет назад, погрешан смер. После једно сат времена излазимо на пропланак и „Јелена“ рече: „Марко (мислећи на Чивитлија) и Кика (мислећи на Кику) и Сања (мислећи на кикину девојку) су се загубили! Враћали су се до кампа да Чи (мислећи на Марка) узме апарат.“ Тако их наводишмо у бесаној ноћи, само ми није јасно како јер ни само не знамо како смо туд дошли. Таман што се оладисмо, ево три прилике како се ваљају у мраку а нису међеди. Додуше, један из скупине мало подсећа.

Идемо даље! Креће јак успон и – недостатак пута. Ацкета не зна ди тера, што се ретко виђа, Лазар на челу колоне, што се такође ретко виђа, а у неким деловима и ја поред Ацкете, што се никада није десило. Ако сам ја на челу у одређеном тренутку, онда вам је јасно којом смо брзином ишли.

Сада бих, као, морао описати детаљно кроз шта смо се пели – али нећу. Довољно је рећи да смо изгребани од трња, прљави од трулих кора дрвећа и жедни од стрмине. Прошло је неколико сати, а ми оп – на гребен.

Са гребена поглед величанствен. „Јелена“ и Чивитли, како ме дочекаше, одмах стадоше ме прозивати што су ме претекли у једном тренутку – к'о да сам се са неким такмичио. Међутим – шта даље? Не може се назад – много је стрмо. До врха има још која стотина метара, а људство већ уморно. Ипак, одлучујемо се да одшпартамо до врха и Лазар рече мудро том приликом: „Идемо до врха!“

Врх Влашке планине - Паница

Врх Влашке планије (ни)је Паница! Свеједно је лепо!

Врх Влашке планине

Попесмо се на једвите јаде, а горе висораван – практично да врх (Паница) не постоји, или има више њих. Шетах се ту и тамо, фотках, панораме правих да покажем старамајци што сам је изор'о. Седимо горе, одмарамо. Чујем у даљини неко се дере: „Овамо!“, ал' астигматизам ме тера да поверујем да халуцинирам, јер те прилике у даљини и не видим. Нема везе, освојили смо „нешто“. Горе смо сви раштркани били.


Крећемо другим путем ка манастиру Поганово. Густа шума убрзо навире и низбрдица на којој је беше стрма. Од умора не осећам ноге па их пуштам да иду саме док тај део мозга користим да причам са Владом куваром и Милетом. Иза нас су Францускиње, натоварене тешким ранцима. Размишљамо да ли да будемо каваљери и да им понесемо ствари. Одлучујемо се да средње решење. Питаћемо их невољно, па и ако пристану, чекаћемо да дођемо на равнији терен. Тактика је упалила, где једна рече: „No, I'm OK!“. Овом приликом осуђујем овај поступак Милета и Владе што им нису помогли. Себе не осуђујем, ја сам човек сељак.

Из шуме на сеоски пут. Крај је близу! Е, није! Још дебелих сат и нешто до манастира. А тамо свештеник, симпатичан, показује нам са мобилног фотке са оближњих врхова. Пунимо грбе водом и крећемо ка кампу, још само два километра. Никад дужих два километра. Не само мени, већ и Милету, који је доста кракатији, те он стаде вадити прст и устопира оца и сина (свети дух је остао у манастиру) који нас повезоше до кампа раздрнданим џипом.

И док Јерма тихо тече...

И док Јерма тихо тече... у колену се нешто ломи...


Седим за столом, сто седи на мени. Неко ми нешто прича, ја ниш' не констатујем. Умор узима последњи део мога бића (које и није неш' велико). Чекам да оде екипа на воз па да прилегнем, што и чиним. „Диж' се, будало“, рече Чивитли, „'Јелена' кука кад ћемо стићи кући!“, што беше истина. Спаковасмо ствари, поздрависмо се са Зајечарцима и запутисмо се ка Београду.

„Шта дрмаш тај волан 'толко, лепо вози!“, чух „Јелену“ са задњег седишта. „Дај неки динар за лекове!“, рече баба Циганка (пардон, Ромкиња) на Лукоиловој пумпи на путу. „Ау, бем ти време!“, рекосмо у глас на уласку у Београд јер је киша почела да пада. „Добро вече, ја сам Урош“, рекох „Јелениној“ кеви у Пазови. Исто рекох и кеви Иване Хамп купивши Јована који ће спавати код мене. „Лаку ноћ!“, рекох Јовану када је легао у кревет. „Лаку ноћ“, рече и он мени.

„Ау, ди смо ми били“, рекох себи и заспах са осмехом на лицу, који ми још стоји на фаци. Можда ме је уватила промаја.

(фотке су са Преко рамена и Клуба путника Србије јер ме је мрзело да мећем неке друге којекуде)

 

- КРАЈ -


На сајту покојног Клуба путника Србије можете прочитати комплетне личне доживљаје с Влашке планине који су одлично написани и занимљиви, с опаском да је нешто од тога слабо разумљиво ширем аудиторијуму који то није доживео.

Такође, писао сам путопис и за Преко рамена под насловом Влашка планина и магија ноћног успона (магија је додата због Гугла, јер када неко тражи „влашка магија” велика је веровантоћа да ће налетети на овај путопис, мудро, а?)

Ево и видеа који сам објавио неких девет месеци после планинарења.

 

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.