Прича која се никада није десила.
- Добар дан
- 'Бардан
- Ви сте тај и тај?
- Тај сам!
- У реду, лезите овде.
- Удобно је...
- Причајте ми о својој мајици.
- Ех.. Одакле да почнем... Моја најранија сећања на њу допиру до тренутка када сам је угледао први пут. Била је на распродаји у Бечу и коштала је 2 евра.
- Добро...
- Носио сам је свуда, волео сам је. Али, после неких седам година једноставно више то није то. Морао сам да купим другу.
- Да ли вам је тешко пао растанак?
- Некад пустим сузу када гледам старе слике... избледеле на старом CRT монитору.
- Морате наставити даље! Има продавница свуда - купите још коју.
- Хоћу. Хвала. Отворили сте ми нове видике.
- Драго ми је. Сесија је завршена. Ово ће вас коштати 50 евра.
- Ау, леба ти. За те паре мог'о сам да купим дес мајици. Ево ти 20.
- Е нећеш мајици!
НАРАВОУЧЕНИЈЕ:
Синоћ сам схватио да морам да купим коју мајицу приде.
Кад боље размислим, не знам што сам пис'о ово, ал' ето.
Инспирисано мојим пријатељицама што иду код психијатра и њиховим опаскама о мом стилу облачења.
Шири бјутизам...
Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.
Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.
Коментари
Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.
