Neblog

Од лењости нема веће болести

...а дезорганизација је болест неизлечива

Неблог > Писаније > Од лењости нема веће болести
Написано:
Лењост

Ово из наслова је мудра крилатица моје покојне бабе, а мени живот прође у убеђењу да су Срби и остало пучанство на овим просторима лењи. „То може само код нас“, „Типично српски“ итд. Али, авај.

Не могу причати о старијим генерацијама, стасалим у неким другим временима, ал' гледајући моје пријатеље, осим ретких изузетака – нико није лењ, осим: ако му дају мале паре.

Почећу од себе. Ужасно сам лењ за мале паре. Та лењост иде дотле да ми се пос'о огади у тој мери да ставим на папир и израчунам да л' ми је јефтиније да радим за мизерију или да чешем генитално подручје цело пре подне гледајући преносе Скупштине. Међутим, када видим да за неки пос'о који ће бити плаћен реално колико и вреди (тј. ја сматрам да вреди), шљакам и 18 сати ако треба дневно (дешава се), урадим га прецизно и тачно, чак и боље од договора. Иако сам математику махом преписивао у школи, оно што сам научио то је да бројим, сабирам и одузимам – што је доста. Дакле, на једној страни су трошкови живота (кафана, струја, комуналије, телефон – шта је коме приоритет), на другој су трошкови посла (превоз, клопа, кафа, живци...), на трећој је - штек. Доходак, заправо – плата, мора да подмири све три стране живота иначе није плата. Другим речима ако на крају месеца немаш шта да ставиш у штек не радиш за паре него за купоне које мењаш за храну или пружену услугу инфостана итд, а једна те плата дели од банкрота.

Наравно, нисам никакав материјалиста, нити гледам људе кроз зараде jер насупрот међународним конвенцијама, нисмо сви рођени исти, нит имамо сви исте полазне основе. Међутим, мој рад, знање и искуство имају своју цену. За мале паре даћу део свог знања и никако се нећу трудити да дајем све од себе. Ово није сад нека моја мудра мисао, већ емпиријски закључак цивилизације и капитализма – што је разлог зашто приватни, сопствени, бизнис који успе у Србији а и свуда у свету успе добро, ако не – пробали смо, ником ништа.

Сад ћу се вратити на саплеменике, тј. вас, а преко тога и на опште стање у српској привреди. Овде влада јавашлук, башмебриговићенство (одличан израз моје професорке српског) и општа апатија, а разлог је више него очигледан – недостатак кинте. Не у фирмама, углавном имају кеша, али и изговоре да ти га не дају, већ у смислу мало плаћених послова. Посао се може мало платити јер постоји тзв. тржиште рада, које функционише као свака друга пијаца путем понуде и тражње, међутим, ни на свакој пијачној тезги сваки краставац није подједнако добар. У Србији се вештачки одржава висока понуда радне снаге кроз више „институција“ (не)контроле.

Прво, државни апарат је - како му име каже - апарат који не треба да мисли већ да ригидно и слепо примењује усвојена правила и законе. У овом случају Закон о раду где су јасно дефинисане неке ствари у смислу нпр. прековременог рада, који се додатно плаћа осим у ретким изузецима.

У пракси се ово, наравно, не контролише – и тако долазимо до најпримитивније људске природе тј. робовласништва или тлачења слабијег. Послодавац те узима за роба коме служиш да радиш посао док не цркнеш јер си мање/више лако замењив. Из те „замењивости“ настаје проблем, јер нису сви будале. Неко оде, дође нови, неприлагођен и необучен. И куче док научиш да не каки на гајби већ напољу прође одређено време, а камоли неке комплексније ствари. Онда почне жалба да су радници безобразни, да треба да буду продуктивнији итд. Зашто би неко био продуктиван када свој посао сматра као нешто нестабилно, а фирму у којој је запослен као злу маћеху која му даје џепарац, али не и ручак?

Наравно, да се ради прописано радно време од осам сати, а да се недостатак радне снаге запосли приде, добили би више запослених и продуктивније фирме. Ово је савим логично јер само ретки могу да раде за другог више од предвиђеног и да не прегоре у кратком периоду. Да ради мање био би продуктивнији и не би био вазда у стању као јелен међ' фаровима.

Друго, Србију карактерише рад на црно. Преко 40% привреде је у црном или сивом сектору. Од „почетка кризе“ у Србији је 400.000 изгубило пос'о. Заправо, већина њих је само престало да плаћа доприносе, порезе и остале ствари од којих живе неефикасна државна предузећа. То што су прешли на тамну страну доприноса зарађују ал' не плаћају порезе па нису у евиденцији и воде се као незапослени што држава, такође, дозвољава. Тиме се убија конкурентност фирми која своје раднике плаћа поштено тј. „на бело“, другим речима: зашто бих ја сада запослио неког по пропису, када мој конкурент Мика ради исто што и ја, радници добијају паре на руке и може да снизи цену свог производа/услуге таман за тол'ко колико платим свом раднику допринос држави (што опет варира од висине плате).

Наравно, држава легализује рад на црно што путем мањка контроле, што путем разних смешних ствари као што је нпр. волонтирање. Волонтирање је оправдано да неко ко је студент мало у пракси стекне коју вештину, провери своје знање, нешто ново научи итд. Међутим, овде волонтирање служи да ти неко ради легално за џаба или за кеш на руке. Чак и најпознатија медијска кућа која се бори за људска права, права скакаваца, коња, жирафа и меропаха „запошљава“ људе путем институције волонтеризма. Штавише, у свим медијима што штампаним, што електронским често се појави неки афирмативни текст у корист волонтеризма како је то супер ствар итд. Волонтеризам има смисла ако траје максимално три месеца, а имао би смисла и ако је у виду пробног рада, такође у овом временском року. Иначе се претвара у бесплатну радну снагу, тј. легализацију рада на црно. Што је de facto.

Треће, што је највећи проблем, запослени у Србији пристају на све ово. Синдикати су ограничени скоро искључиво на државне фирме (а блиско су повезани са сваком влашћу и разним криптополицијским службама) где мање или више никоме ништа и не фали, јер нико ништа и не ради. (Што каже мој ортак: „Имам најскупљи радни сат у Србији – 45.000 дин, јер радим сат времена у месец дана“). У приватном сектору запослени су у страху од отказа, што је реалан страх. Млади немају гајбу, а дошли су са села и ако не плате једну кирију, евентуално две – назад на њиву, што се у Србији сматра непоштеним послом за разлику од ПиАра и маркетинга који је ултра поштен. Даље, запослени желе себи да приуште тону преплаћених глупости које им не требају, али их ложе исти ови из „поштених“ струка да то купе. Такође, људи су затрпани „лајфстајл“ часописима, сајтовима, филмовима и причама које им диктирају како треба да живе свој живот тј. желе да се уклопе у калуп „посао, кравата, нова кола, кућа, летовање олинклузив, пешчана плажа“ и шта ја знам. При том да имају много светлећих направа на којима ће показивати колико су некреативни и неписмени.

Сада се враћам опет на тему лењости у Србаља. Увек је на овим подручјима проблем био не у недостатку новца, већ у недостатку организације. У шири аспект организације убраја се све што сам горе написао, а то најбоље виде они који нису са ових простора. Један Холанђанин који производи у Србији, а предузеће му је сасвим озбиљно те му не наводим име и фирму да неко не би дошао у неприлику каже парафразирано: „Веома смо задовољни образованошћу и продуктивношћу радне снаге у Србији. Србија је дивна земља и људи су присни. Међутим, немојте да пуцате на карту јефтине радне снаге, јер људи у Србији знају колико вреде и никада нећете имати најбоље ако их адекватно не платите.“

Гледајући моју екипу, осим ретких изузетака, већина њих је вредна, ретко кажу да се нешто не може урадити, не фолирају се, раде брзо и тачно те не фушаре. Сви они долазе из разних сектора и струка, различитог су порекла и образовања те је пресек стања реалан. Међутим, када помисле да се цимају к'о коњи, а да им за сопствену гајбу треба рад од 30 година где ће давати половину плате, падају у апатију и смишљају „излазне стратегије“ - да пале одавде. То је, заправо, добра стратегија јер су се људи с ових простора показали добрим радницима у који год уређени систем да су ушли.

Решење проблема не можемо тражити у политичком естаблишменту, јер они „владају али не управљају“ као енглеска Краљица. И буржоаске револуције су настале због оних који су имали паре, али не и власт (буржоазија против осиромашеног племства). Другим речима, онај ко има новац – управља, а ко је на власти сасвим је небитно. То се види на примеру „развијених демократија“, где су левичари и социјалдемократе погурали либерални капитализам до крајњих граница.

Када 20% запослених на добрим положајима, уљуљкано у своје „високе плате“ (које су месечни приход радника на грађевини у Немачкој) стисне петљу и подржи неког ко ради за мале паре („Не знам шта је ово? Нико неће да ради за 25.000!“ - каже ми власница месаре у мом крају која вазда мучи муку с радницима), биће боље обома. Уствари, биће боље свима, јер само је задовољан радник добар радник, а то су они који имају паре у развијеним државама одавно закључили. Само још да ови наши закључе исто. Међутим, дотле ће проћи много година и много изгубљених генерација, а „права“ на послу ће таман дочекати имигранти из Ирака – јер овде ускоро неће бити никога да ради, ако нас буде уопште.

 

Фала Мајчету за овај видео:

 

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.