Neblog

Како су настали ратови на подручју СФРЈ

Алтернативно виђење

Неблог > Писаније > Како су настали ратови на подручју СФРЈ
Написано:
Хари Бјути Хари

Видим, актуелна је прича о распаду СФРЈ, а није далеко од актуелизације и прича о распаду ЕУ. Иако нисам комуњара, још сам мањи националиста те мислим да је греота мало тржиште СФРЈ расцепкати на 6-7 мањих. Приде, предности бивше државе беху заједнички језик, добра клима, лепа позиција итд. За разлику од Скандинавије, Југославија је била рај (климатски, језички, културолошке сличности). Али, Скандинавци имају нафту, нису били уједињени у заједничку државу као неостварене нације, а нешто им се није ни ратовало (ово се често покаже као доста битно за просперитет било које нације), итд.

Међутим, менталитет, шовинизам, маркетинг, паре и приде је лако злоупотребити, али се мора почети од нечега. Дакле, да су на челу република биле све саме Далај Ламе и даље би се ратовало из једноставног разлога што је народ увек био и остао глуп. И остаће, машала, треба неком продати онолику увезену робу која скида флеке, чини вас срећним и признатим у друштву багре сличног погледа на свет.

Проблем је када глупом народу даш слободу да бира ограничено, тако да је могао да бира само шта ће да слуша од музике и евентуално 'оће л' јести пилеће или неке друге виршле. Седамдесетих, а нарочито осамдесетих година двадесетог века појавиле су се музичке „групе“ које су биле толико ужасно затупљујуће, да је глуп народ то почео сматрати културом.

Дакле, Бијело Дугме је само увертира за чобанизам без ренесансе. Ту су, даље, црвене јабуке, мерлини, тути-фрути бендови, харији мата харији, прљава казалишта, галије... и још небројан скуп идиота вичних плиткој поезији да човек који слуша то као алтернативу народњацима не схвата да слуша народњаке без опанака или која је обућа била популарна у ком крају државе. Али, сиже приче је исти: „руке горе“ или „да видимо упаљаче“ - попуњавање ушне празнине без икаквог смисла. Дакле, није џаба названа забавном музиком, насупрот народној. (Разлика је била у томе што је ова прва само и једино забавна, док ова друга није била, нити ће бити народна. Занимљиво је да ови који је слушају не примећују пежоративност у речи „народњаци“, но добро. Ове две музике повезује иста циљана публика, исти квалитет текста и лака нота. Није чудо што су се на крају те две музике зближиле и постале једно, без икаквог даљег увијања иза дуге косе и шатираних праменова у мушкараца.)

Са културолошког становишта цивилизација би била где јесте и да се дотични нису бавили музиком него били нпр. пекари и поштено зарађивали за 'леба (Пекар који зарађује за леба? Хм!). Бивша Југославија није изузетак у плиткој поезији, али сличне појаве „забавне“ музике у другим цивилизацијама нису биле нити су сада опасне, што не значи да неће бити у одређеном „судбоносном“ тренутку.

Када нека држава, тј. народ/публика дозволи да им се деси нпр. Хари Мата Хари, следећи корак логично је - рат, јер ако је неко толико глуп да слуша срцепарајуће будалаштине без смисла, лако ће и да ратује и нпр. пуца у комшију, а није искључено да му је, кол'ко јуче, довикнуо „Појачај транзистор“ павши у севдах уз нешто типа „Страх ме да те волим“, „Волео бих да те не волим“ и остало по алгоритму ноћ/моћ/молим/волим/само ти/једина итд...

Зато се распала Југославија и то у крвавим ратовима. Машала. Народ који је толерисао такве забављаче није боље ни заслужио. Колико је трагично доба дошло за све после говори и чињеница да 20 и кусур година касније та музика служи као репер данашњој. Политичари су, даље, само искористили багру да мазну кеш који се после прелио у максије, форме идеале и остало. Замислите да је Југославија била велика фирма пуна пара, а да се не могу лако скинути паре с рачуна (путни налози су тешки за велики кеш). Онда растурај фирму/Југославију, а запосленима ћеш лако „објаснити“ да „нико ништа не плаћа“ и да „не памтимо када је овако било“. Људи верују у те глупости.

Све касније што се десило са музиком само је последица либерализације музичког тржишта. Сви се, шатро, чуде народњацима, гранду, паради и небулозама. То је исто што и вода у флаши: узмеш нешто бесмислено, изрекламираш добро, а потрошачи купују/слушају јер то ради и онај поред њега. Плитка поезија је лака за продају јер је плитка, не захтева самоиспитивање или шири поглед на свет – дакле идеално за Србина, Хрвата, Босанца и остале словенолике „велике народе“ чија комплетна популација може стати у предграђе Истанбула.

Када је музичко тржиште постало слободно, онда се и видело какви су конзументи такве робе. Багра. Није ми јасно зашто неко кука „јер нема рокендрола“. Има га и ово му је најбоља ствар која се десила. Једноставно, то је таква музика, те не може да слуша свако. И не треба. Зато одеш на свирку, а тамо добра екипа. Сам концепт рокендрола је толико јак да га нису успели уништити ни Дипеш Мод ни ЈуТу.

Ето, зато се ратовало. То је моје скромно мишљење, а нико вас не тера да се сложите. Претпостављам да доста вас који ово читају ће се осетити погођени што им прозивам забављаче. Ал' шта да вам радим, мој прашак боље пере.

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.