Neblog

Ћирилица

и како је убити

Неблог > Писаније > Ћирилица
Написано:
Азбука

Као што је свима познато, ћирилица потиче од Ћирилових ученика, који је био Методијев буразер. Ова двојица браће буразера су били Грци који су били са мисијом описмењавања Словенског живља у нади да ће прихватити хришћанство, јер нису имали писмо на ком би могли да нешто запишу, а потом и прочитају, што му дође као нека узрочно-последична веза. Иако смо склони величању домаће историје, зарад домаћих политичких поена и лечења комплекса, то једноставно о нама говори да смо тада били неписмена паганска банда, а неки примерци дотичних су опстали до дана данашњег и пишу блогове, твитују или се баве политиком.

 

Дакле, ова два мисионара, заправо страна плаћеника, бандита најгора, подарила су нам – писмо. Ма шта писмо, два писма! Глагољицу и ћирилицу. Глагољица се више задржала код западних деривата, ћирилица код источних. Међутим, аз, буки, вједе, глагољи, добро, јест, живете… су била слова која просечан српски чобан, феудалац-тајкун и лопатомонах нису баш најбоље разумели. Томе говори чињеница да су неки монаси били неписмени, а црквене текстове учили напамет.

Наравно, такво писмо није могао да користи нико нормалан и рационалан иако је било једино. Међутим, ту на сцену ступа баја под именом Вук Караџић, један од ретких генијалаца кога у 21. веку ретко ко и помиње. Некима је прича позната мање, некима више, али сиже је да је Вук од просечног српског чобана постао дингоспо светског гласа. Пре свега био је језички геније и поред тога што је упростио писмо, упростио је и језик. Што се писма тиче, подарио нам је 30 слова азбуке, толико простог и савршеног писма да су њиме били одушевљени и Гете и браћа буразери Грим. Додуше, није изворна идеја била његова, али он је одрадио сав прљав посао и натерао српске сељаке и тајкуне да прво уче да пишу, а друго да записују ствари. Политичке прилике су му мање-више ишле на руку и после тешког лобирања Вукова ћирилица је постала званично српско писмо и тада је Србија кренула да добија обрисе цивилизације за којом и данас жудимо.

Све је било добро, једни су писали, други су читали, дакле – разумели су се одлично. Међутим, комплекси увек превагну над рациом. Некој мегаломанској будали паде напамет да злоупотреби идеју пансловенства или југословенства и уједини све јужне словене у исту државу. Ту кренуше нови проблеми, потом ратови, а на крају и оскудација. Уместо да смо живели лепо једни поред других са јаким културним и економским везама као Скандинавци, српски мегаломан је желео да влада што већом територијом и тиме многима ископао гробове. Док плаћамо грешке разноразних Бизмарка у покушају, неке ствари заборављамо. То је наравно наше писмо – ћирилица.

Проблем са ћирилицом данас јесте тај што није фенси. Као што није фенси рећи кадровско или канцеларија, него ејч-ар или офис. Срби су највећи светски помодари, а при томе нису одмакли даље од оних паганских балавандера какви су били када су Ћирило и Методије дошли да их науче памети. Таман када су се Срби релативно описменили, на сцену су дошли компјутери и онда је кренуло све од почетка.

Комплекси су и даље присутни и вероватно потичу од сталног осећаја угрожености народа на овим просторима. Највећи проблем је што смо увек угрожавали сами себе, више него што је нас неко угрожавао. Тако, када неко пише ћирилицом сматра се националистом, а латиница шатро даје осећај европејства и космополитенства. То што су највећи српски европејци писали ћирилицом, од Вука Караџића и Доситеја, па све до Зорана Ђинђића, одједаред нема везе. Онај ужасни националиста Тесла, такође је писао ћирилицом – кад је писао на српском.

Уопште ми није јасна идеја повезивања писма са национализмом. Уствари има везе колико и отићи неком покојнику на четрдесет дана, јер то је такође српски обичај (а и не само српски). На страну то што је највећи број тих националиста, како себе зову, а уствари су комунистичка багра, дошла од којекуде те су ћирилицу имали прилике да науче тек кад су дошли вамо, а сада је као потенцирају и тиме замењују тезе (још један термин на фору ејч-ар). Цео концепт национализма код нас је урнебесно смешан, поготову што је увезен. У Србији никада није постојала оволика нетрпељивост према туђинима, осим доле на југу према Бугарима. На страну да нетрпељивост такође потиче из комплекса и осећаја угрожености. То даље може да се разложи на пребацивање одговорности за сопствени неуспех на неког другог. Наравно, ту не рачунам националисте које раде за паре, што је добра већина јавно декларисаних.

Да се вратимо на ћирилицу. Бројни су изговори против. На пример, најсмешнији је онај „како ћемо у Европу са ћирилицом“. Када сам то чуо, одмах сам почео сажаљевати сироте Грке и Бугаре који дефинитивно никада неће ући у Европу. Везано за то је и „имена улица су написана ћирилицом па се странци тешко сналазе“. То је истина, зато треба доле написати и назив улице на енглеском, шпанском, немачком и француском. За почетак, довољно је само на енглеском. Пре свега се треба запитати зашто би неко дошао вамо, а ако већ дође шта ће да види. Улице су најмањи проблем када те таксиста одере. Даље постоји онај чувени штампарски изговор да „ћирилица заузима 8% више места када се штампа“, тј. треба 8% више папира. То такође је глупост, јер је цена штампе данас смешна, а све ју је мање.

Да нам је очување ћирилице проблем, јесте. Када је у новом Уставу прописано да сва службена документа морају бити на ћирилици (мисли се на државна документа) дигла се кука и мотика. Свашта. Занимљиво је да ће исти ти или њихова деца, за максимално десет година почети да оснивају невладине организације и да штите ћирилицу од изумирања, чим буду у томе видели неке паре. Систематско уништавање ћирилице је аналогно са ситуацијом да се у Риму поруши колосеум и на том месту подигне робна кућа (шопинг мол како воледу да кажу деца самоуправљача).

Наравно, нисам против латинице. Она има неких предности, али и даље се осећа да није нејтив (штонокажу природно). Оба писма су равноправна и ја то подржавам. Али ту на сцену ступа следећи проблем. Мени су увек биле фасцинантне ствари које су другима небитне. Три реченице написане од стране појединца могу да говоре више о њему него да седиш са њим/њом у кафани целу ноћ.

О-кеј. Неко пише латиницом – ствар избора. Али, ако пишеш латиницом, она пиши правилно или немој уопште да пишеш. Не причам само о правопису, који се подразумева, већ о коришћењу „наших“ слова šđžčć. Много пута сам добијао мејлове у којима ми пишу којешта. Чак и званичне дописе. Све без наших слова. Увек одговорим да бих волео да добијем мејл правилно написан, али неки то схвате увредљиво. Нек се вређају — баш ме брига. Када неко пошаље неформатиран текст, пун грешака, приде и без наших слова, аутоматски даје аутогол себи и својој компанији. О Фејсбуку и блоговима да не причам.

 

Ово писаније је извод из записа под називом "Бјути против Сервантеса" који сам писао 25. јуна 2009. гостујући код Уркета на блогу у делу под називом "Слободне мисли".

 

фотку сам мазн'о са: passiondecor.blogspot.com

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.