Neblog

Тровање

Болесни мазохизам уживања у туђој несрећи

Неблог > Писаније > Тровање
Написано:
Насиље у школи

Устао сам сабајле, ништа нисам јео до један по подне. Седох да ручам те упалих ТеВе да погледам вести. Која грешка. Вест је да је, ваљда, Скупштина града или којекакви неки слични преваранти расписала услове за усвајање керуше Миле. Тада схватих да сам кретен.

 

Кретен сам јер ја не разумем неке ствари. Једноставно сам психички заостао, емотивно сам угрожен, лоше сам одгајан и васпитан и свеукупно ја сам једна џукела од човека, фашиста, манијак, потенцијални убица и ко зна шта још у мени чучи и ко зна када ће да исплива на површину, јер то се очигледно тражи у Србији.

Ајде сада лепо признајте да бисте желели да узмем секиру, бонсек или моје тауер кућиште и да њиме убијем своју кеву, закопам је иза зграде или је ставим у замрзивач - да ми буде ту и за зиму. Ви сте бре идиоти. Ви волите да вама управљају страхом. Храните се туђом муком и болешћу док задовољно вртите главом и цокћете.

Не волим да ме неко прави идиотом. Довољан сам идиот сам себи. Какве су ово теме? Ко их потенцира? О чему се овде уопште ради?

Насиље у школи. Ја се свима извињавам што им рушим сан о утопијском идеалном друштву ка којем стреме или који су слушали да је икада постојало овде. Мене не интересује шта ће рећи неки психолози и остали који мењају мишљење сваких 10 година. Једноставно, насиља у школи је увек било и биће и, паз' сад - треба да га буде. Деца су таква. Мушкарци поготову. То је природа лепо наместила. Наравно, екстремне ситуације су увек за санкционисање, али то је промил свега. Од како сам кренуо у школу, а то су наводно нека златна времена била, увек су у школама биле туче. Код мене у Јерковићу поготову. Нисам био неки фајтер, пар пута сам добио по носу, али сам и ја давао по носу другима, фала Џа-у што ми је дао снагу и жилу. Тако то иде. И шта сад? Убијте ме. Одрастао сам у људску наказу? Јесам. Признајем ја сам наказа. И мој отац с Лекиног брда се такође тукао и бивао тучен. Јадан, умро је као наказа волевши своју децу и жену. Дегенерик један и простак који се тукао у школи.
Насиље над женама
Насиље над женама. Насиље над женама нико нормалан не може да одобри. Међутим, ту постоји један проблем. Шта је насиље над женама? Да ли је насиље над женама када је неко уштине за дупе у аутобусу или мајстор добаци са скеле: "Секо, имаш добре сифоне!" или је насиље када неко испесничи своју сапутницу, исшутира ногом или неким тупљим предметом? Веровали или не, ако вас неко ухвати за дупе у аутобусу, а женског сте пола ви сте жртва насиља. Тако се и долази до неких фантомских статистика да је свака друга жена жртва насиља. Шта се тиме добија? Добија се то да ће оне жене које муж не млати викати "ја сам срећница", ове које млати ће релативизовати свој случај јер ће сматрати да је то веома учестала појава, док ће мужеви који нису млатили жену, своју да одаламе кад-тад јер "ако сви млате, могу и ја понекад". На страну то што сам личног утиска да неке жене воле да буду бивене. Није ово никакав шовинистички став, али видео сам доста примера да је дечко млатио девојку док су још били у вези. Касније су се узели и он је наставио да је млати. Изговор је да "је он воли и да ја то не разумем". Нека, следећи пут ме зови да му помогнем да те млати, а можда од тога направим и бизнис и тражим подстицај од Владе за куповину опреме (тољаге, букагије, услуге инструктора савате-а).

Насиље над животињама. Од овога је и почело моје писаније. Волим животиње, али не љубим их у дупе. Ко их воли више од мене, нека их воли, вишак љубави никада не шкоди. Али не могу да верујем да док људи скачу с мостова, све су усамљенији јер немају друштво саткано од искрених људи, док је економија комплетне државе 10% вредности Мајкрософта, да неко као ударну вест поставља то да су нашли куче коме је неки болесник одсекао ноге. То јесте болесно, али дешава се. Цео српски Вавилон се дигао на ноге и цокће у глас. Сада још прописују услове које мора да има усвојилац да би усвојио керушу Милу. Дајте људи, да л' је то за насловну страну? Ја сам кретен, већ смо констатовали. Поготову којекакви ментоли што ме зову преко Фејсбука да усвајам животиње и такмиче се са осталима ко их више воли. Болесна компетиција. Животиње као забава, ко више воли да скупља маркице - у то се претворило. Само ми није јасно, зашто се сви лепе за куце и маце? Када ћу добити позив да усвојим вола или краву? Комарца или стоногу. И то су животиње, а не желим да их дискриминишем по раси.

Суочавање с прошлошћу. Сви који ме знају, познато им је да сам вазда био и бићу против рата. Поготову ових који су се одиграли на овом смешном простору Балкана. Васпитан сам тако да у рату увек гледам ко више зарађује и да скратим причу - све је то била огромна пљачка и прекомпозиција капитала. Увек сам био против бандита који су се делили на више странака, од СПС-а до СРС-а, који су се и онда и данас звали комуњаре. Сада ми реците - с чим ја да се суочим? Који мој суочавање с којом, који мој, прошлошћу? Је л' сам ја убио неког? Је л' сам ја звао неког да убије неког? Какви су то парадокси, да је кривица индивидуална, а да се пребацује на терет целог народа који мора да се суочи с нечим што већином није нит радио нит подржавао? Слично је било и у Немачкој после Првог светског рата, па смо добили Други. После Другог су Швабе селе и израчунале да им се не исплати да ратују, већ да раде, јер се модерне битке воде у финансијским Јасеновцима, Сребреницама и осталим, сада већ, дигиталним фронтовима.

Шта је писац хтео да каже?

Шта стоји иза свега овога? Нормално, паре. Нисам у фазону страни плаћеници и остале радикалско-слобистичке форе, али овде стоји новац. Како се то ради, питате се. Једноставно, одређени медиј конкурише за пројекат неке светске организације да се бави одређеном темом и за узврат добије новац који за српске услове није уопште мали. Не знам како се то ради у електронским медијима, али претпостављам да је у питању минутажа и број прилога. Тако се добије одређени новац за одређену тему и о њој мора да се прича.

Претпостављам да светске организације, а и домаће, немају лоше намере. Проблем је што српски сељак који се преселио у Београд и запослио у медију воли да једе као и сви остали, тако да конкурише за сваки "друштвени" пројекат, а нормално, преко уходаних веза га и добије па мора да га оправда. Ништа лоше, али стварају се контраефекти.

На сцену ступају опортунисти, којих има у сваком послу, па и у медијском. Нормално, мислим на Б92, према коме никада нисам гајио икакав афинитет, јер сам за време Слобе слушао Индекс и извештачени хумор са Б92 ми није пријао. Тако се ова медијска кућа издаје за "друштвено одговорну компанију". Да се разумемо, у послу нема љубави. То је ваљда свима јасно. Њихов посао је да скупљају донације и од тога живе јер им је гледаност ужасна. Дакле, колико сам успео да схватим Б92 се бори за права свих (осим за моја, стечена): кучићи, мачићи, крокодили, камиле, хомосексуалци, хомоеректуси (ако нађу ког живог), мањине, оболели од рака, паркинсона, туберкулозе, анемије, боемије, екологија, оториноларингологија, глобално загревање, глобално захлађење, организовани криминал и којешта где могу да се узму паре. Наравно, одмах су и основали "Фонд Мила".

Многи ће рећи: "Што, који мој, не промениш канал?". Истина, променим ја канал (јер сам увек сматрао је је једини прави информативни медиј у Београду - Студио Б), али не лези шејтане. Други медији, водећи се истом логиком жицкања кинте, почињу да се баве и истим темама. Сви и даље голи и боси.

Ово што сам написао може да се узме овако или онако, али чињеница је једна:

Ове теме се успешно пласирају обесправљеној и гладној радничкој класи већ десет година. Да ли се ишта променило? Наравно да није. Да ли и даље цокћете? Цокћете и уживате - јер сте болесни.

Морате схватити да се апелима и спиновањем не може борити против урођених деформитета. Ако је неко педофил или потенцијални убица, сигурно га неће одвратити то што ће на ТеВе-у видети прилог о себи сличнима. Ако неко сматра да хомосексуализам није нормална појава, далеко од тога да ће се помирити са тим. Његово незадовољство ће се претворити у бес који тиња, а када тиња лако ће и да букне. У разговорима са великим бројем људи са којима сам у контакту осећам њихов тињајући бес. Људима је мука да док се труде да зараде који динар неко их бомбардује да су криви, јер су рођени у Србији. Овде се кривица стиче рођењем, а не виношћу. 

Све што се дешава у друштву се већ дешавало и дешаваће се. Не кажем да о проблемима не треба причати, али треба имати шлифа, тј. мере. Тога у Србији, а поготову на Б92 нема. А како и да има, са полуписменим и необразованим новинарима.

Да ли сам вам рекао да сте болесни мазохисти који уживају у туђој несрећи?

Мееее

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.