Neblog

Неко боље место

Последњи поздрав своме оцу

Неблог > Писаније > Неко боље место
Написано:
Zorro

Навршило се две године од смрти мог оца. Мислим да је дошло време да напишем нешто о дешавањима који су ми променили живот.

 

Мој отац је био добар човек. Свакако човек од кога се много могло научити. Вероватно свако осећа слично за своје родитеље, али ко год да га је познавао потврдиће вам то.

Не бих сада о њему као особи, биће времена. Време је да напишем шта се са мном и остатком моје породице дешавало у тим одвратним тренуцима.

 

Када ми је кева јавила да ћале има тумор на мозгу налазио сам се у аутобусу, враћајући се са факултета, где сам, сав срећан што сам одложио неки испит, размишљао како ћу имати времена да одем на неки семинар на Златибору. Међутим, слушао сам музику и зазвонио је телефон. Иако сам имао хендсфри који се слабо чује када је у питању телефонски разговор, кроз буку аутобуског мотора аутобуса број 26 чуо сам ту кобну вест и да ми се отац налази у болници Светог Саве.

Двадесетак минута, колико ме је делило од повратка кући, само ја знам како сам преживео. Најцрње мисли и туга коју никада у животу нисам осетио. Могу рећи да сам се тада, свом снагом, помирио са тим, иако сам и даље гајио оно што последње умире – наду. У наредним месецима сам схватио сву горчину ове изреке.

Сутрадан смо дошли у посету, а мој отац је био весео као и увек. Ни он није желео да се помири са тим. Рачунао је да ће, после операције, убрзо назад на посао.

Сећам се сваког дана и сваког минута, сваке посете. Сећам се и особља болнице које се смејало на ћалетове форе и сваке сестре за коју је ћале прокоментарисао да има добре ноге.
Zorro
После месец дана, отпуштен је кући и кренуло је испитивање жаришта карцинома, те је установљено да потиче од плућа. Убрзо су кренуле хемиотерапије које је мој отац добро подносио – или се фолирао да му није ништа, али паралелно и зрачење оперисаног дела главе. Иако се тумор с плућа повлачио, одлучено је да се оперише и то је прошло добро.

Међутим, ћале је опет почео да осећа главобоље – тумор се вратио. Доктори су углавном лагали и бранили се бирократијом, све док се преко сајта Стетоскоп.инфо, на изложени проблем моје кеве, није јавио доктор са ВМА који је одлучио да прими мог ћалета и опет га оперише. За ово му вечно хвала, иако вероватно никада неће прочитати. Не наводим му име јер претпостављам да не би желео да буде поменут.

Ћале је примљен, оперисан и лежао је доста дуго у смрдљивој соби без вентилације (у ствари, са поквареном вентилацијом). Мирис те собе ми је још увек у носу.

Тог лета је био отпуштен кући. Недуго затим, опет су кренуле главобоље. Скенери и магнетне резонанце утврдили су метастазе у деловима мозга који се више нису могли оперисати. Све је било готово.

Од почетног ентузијазма, видео сам како се мој отац мири са судбином. Био је са нама колико је могао, полако је губио свест, али је сваки свесни тренутак користио да буде са нама. Једног дана је рекао: „Ја сам готов“, легао је и више није устао – свесно. Последњи разговор који сам имао са њим, кроз трачак свести који му је остао, свео се на питање колико још испита имам до краја и дао ми је инструкције шта да средим на колима. То је било то.

Недељу дана пре него што је пао у кому, тај ђаво у његовој глави му није давао мира. Спавао сам са отвореним вратима у соби до његове, а кева до последњег тренутка са њим у кревету. Врата сам држао отвореним, јер је бивало сваконоћно да у сред ноћи чујем клако падне са кревета и не зна где се налази, при том није ни свестан да је пао. Нагонски је хтео у тоалет, али није имао оријентацију, а ни свест. Помагали смо док је могао да хода, а касније сам га носио и стављао на шољу. Након кратког времена пао је у кому. Дан пред смрт бљувао је нешто из уста, доктори из „Туђе неге и помоћи“ су рекли да су то делови унутрашњих органа.

Ако сте стигли да прочитате овај текст довде, извињавам се што нисам био детаљан као што умем. И ово је довољно тешко писати.

Верованто ни сада не би писао о овоме, јер не знам зашто би неког странца занимала смрт мог оца, али инспирисан коментаром на статусну поруку о подршци коју сам упутио свима који су болесни или су умрли од рака, који гласи отприлике да подршку треба упутити и онима чији су најближи болесни, дошло ми је да напишем оно кроз шта сам прошао.

Најпре подршка коју нисам имао. У ствари, имао сам је у људима у ближој околини, који су у главном прошли кроз исти или сличан проблем са раком. Наиме, комплетна моја екипа из краја је прошла кроз то. Свима су мајке или очеви умрли од истог, као релативно млади људи.  Да није било ових људи, данас бих био флека.

Док ми се цела ситуација дешавала, схватио сам да ова болест не исисава живот из оболелог, већ и из свих око њега. У мени се живот гасио, сва воља, љубав, нада. Срећа. Скоро две године су ми требале да осетим истинску радост. Шест месеци нисам смео да заспим док ми је отац био болестан и још годину дана после. Колико год да сам се трудио да скренем мисли, сцене, како носим бесвесног оца на шољу, прогањале су ме кроз ноћ, као и слике кроз дан. Није битно где сам се налазио, на послу, на испиту чак и на журци – пред очима су ми бљештале слике последњих тренутака његовог живота, као и мирис из болничких соба. Иако се ово не може назвати сном, почео сам дуго да спавам. Преко десет сати, иако је моја норма шест. Сећам се да сам једном и ударао главом у зид поред кревета у нади да ћу скренути мисли на нешто друго. Будио сам се уморан и спавао сам поподне.

Депресија у коју сам почео да упадам је додатно прожета и неким породичним приликама које су наступиле после, а о којима нећу сада. Али та депресија не би била тако дубока, вероватно ни дугачка да сам имао подршку од људи од којих сам је очекивао.

Док ми је отац био болестан, људи са којима сам се дружио сваки дан престали су да ми се обраћају. У ствари, није то било игнорисање, звали су ме они и даље када им је требало нешто – углавном да ја њима помогнем, за шта ме исти и дан данас зову. Тако, свакоме сам помогао: радио сам им сајтове, запошљавао их, возио их, позајмљивао паре... Разумео сам их. Како да зову и питају „Како ти је ћале?“, а претпостављају како је. Вероватно сам и ја слично реаговао у оваквим ситуацијама, док ми се није десило.

Међутим, како је 11. октобра 2008. године окончан педесетосмогодишњи живот великог човека, све је отишло дођавола.

Многи су дошли на сахрану – ред је. Неки, које сам сматрао изузетно блискима – нису. Не улазим у то, свако има своје разлоге. После сахране – тајац. Нигде никог. Дакле, очигледно сам умро ја.

Осетио сам ужасну самоћу, али никог није било око мене. Девојка и пријатељи су били ту, али у нивоу апстракције. На Скајпу, Емесену, ЏиТоку... Нико ме не зове, а ако ја позовем, углавном биван олађен. Тако скоро две године.

Сећам се и неких реченица које су, у најмању руку чудне.

  • „Па добро, ћале ти је умро пре две недеље, за још две бићеш као да се ништа није десило!"


Или у дану када сам довезао ћалета са магнетне резонанце где су му установили три метастазе на мозгу, а потом кренуо да покупим нека документа од другарице, зове ме друг и како му саоштих вест о ћалетовом дефинитивном крају, рече:

  • „Ууу, не сери! Е, а мене нешто боли уво, јбт! Био сам код доктора, дао ми је неке капи!“


Иако сам у неколико наврата покушавао да се изборим за неко смислено дружење, са реткима сам имао прилику да попричам о томе како се осећам. Неки су ме слушали, али сам видео да их није било брига – а и што би. Када боље размислим, углавном сам о томе четовао.

И тако. Имам девојку, имам пријатеље – немам никог. Осећам се сам самцијат у овој смешној држави. Најгоре сам се осећао када су ме товарили да „треба да учим и сјебем тај факултет“, као да ми је то тек тако. Учење је најгора ствар, тада си скроз сам – углавном без спољних утицаја. Тада се најгоре ствари дешавају - када си скроз сам. Сваки секунд проживљаваш све  наново и колико год се трудио да се одупреш, не можеш. Демон сећања је у теби. Слике су пред очима, мириси, снимци магнетне резонанце, катетери, погледи безнађа.

Ваљда због свега проживљеног, полако сам постајао равнодушан на све. Емоције нисам имао. Срећом, нисам посезао за идиотлуцима алкохола и дроге, јер сам знао да ће на крају све проћи – ако се тако може рећи. Нашао сам други вид окупације мисли, рад до крви. Дешавало ми се да радим по 18 сати дневно и само да паднем у кревет, сутрадан се пробудим и наставим исту сатницу. Многе ствари су успеле, многе нису заживеле, али то је небитно. Количина ствари коју сам урадио и написао није бачено време узалуд. То је време када сам спасавао себе да не потонем и да се не залепим у још мутнијем дну.

Поменута равнодушност се пренела на све аспекте живота. Наставила се до дан данас и трајаће до следеће трагедије. Ни пре се нисам претерано нервирао око ситница, али сада ме већина ствари не тангира.

Наравно нисам изгубио веру у људе, ако тако нешто уопште постоји. Само сам редефинисао појам пријатељства у глави и схватио да сам неке погрешно држао за пријатеље. Није ово тинејџерско наклапање у смислу кризе идентитета. Једноставно сам на примарима из сопственог живота увидео да пријатељство и у добру и у злу – не постоји. Међутим, ствари уопште нису толико црне. Са многима са постао ближи. Многе људе са којима сам се дружио, али их нисам добро познавао, упознао сам на прави начин. Њихова пружена рука у оваквој ситуацији се не заборавља.

Поред психичке недаће, десило се и физичко пропадање организма. Гледајући фотографије из тог времена, видех своју огромну главуџу. Депресија свакога удара дугачије. Неко не једе (као моја кева), неко ждере (као ја). Међутим, период ждрања ме је прошао, вратио сам се на тренинге, али ја сам био све дебљи и дебљи са све мање снаге и кондиције, иако сам имао своју стандардну килажу од 74/75кг. Тада сам се сетио своје другарице чији је ћале исто умро од рака и њеног подбулог лица у том периоду. Знао сам шта је, али нисам знао докле ће да траје.

Zorro

Сада ми је много лакше, мада сам једва написао овај текст. Многе ствари су прошле и од овог лета ми је дефинитивно боље. Вратио сам се на сан од шест сати, не пресецају ме цео дан слике операција, болница и ћалета. Почео сам да излазим у град и да се дружим са људима. И даље сам равнодушан на свакодневне глупости, иако сам јуче, када сам видео да немам ни хладне ни топле воде, а морам на посао, сишао доле да бијем мајсторе, које срећом нисам нашао иначе бих робијао. Руком сам пробушио врата од клоње – али разумите ме и ви бисте тако реаговали да сте бар два дана у току недеље без воде под изговором неког вандредног квара. Није ну чудо када су дозволили чобанима да легализују своје телепортоване куће из селендри одакле су дошли, не проширивши капацитет водоводне мреже, уместо да прођу багерима и поруше зидана картонска насеља око Београда. Али ово је већ друга тема.

Ћале, знам да ово читаш са неког бољег места. Ауто држим беспрекорно исправним. Овог лета сам истим прешао 3000км до Охрида, па Крфа и назад. Факултет ће се завршити. И овако од њега никаква корист, а знаш да нисам хтео да будем, нити би ми ти дозволио, фах идиот, каквих је данас много у Србији. Ракију по твојој рецептури још нисам почео да печем, али биће нешто следеће године. Вероватно ћу ти се и ја придружити за коју деценију, с обзиром да модерна медицина ништа није напредовала, нити има изгледа да ће. Дојави некако шта да ти понесем горе.

Свима осталима који читају овај текст. Обратите пажњу на људе који су тренутно у сличној ситуацији кроз коју сам ја прошао. Једном изгубљено поверење је тешко вратити. Најлакше је седети у својој соби и причати да вам је жао неког. Помозите му или се не надајте да ће неко помоћи вама, јер да сам знао шта ће ми се десити, другачије би све било. Наравно, нико не зна – данас јеси, сутра ниси.

Ех, да. Јесте да је криза, рецесија и остало, али престаните више са причате и јурите новац. Биће касно када схватите да тај паметни телефон што имате, или тај аутомобил што возите је обично срање од метала, пластике и стакла осетљивог на додир. Покушајте за промену да додирнете неког живог. Можда му то буде значило. Можда ће значити и вама.

Извињавам се на правописним и стилским грешкама, ако их има.

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.