Neblog

Маћадо

или маркетинг "домаће" ракије

Неблог > Писаније > Маћадо
Написано:
Маћадо

- Хоћеш да попијеш нешто?
- Шта има?
- Ракијица!
- Не рисе, кака је?
- Домаћа!
- Јој!



Моја теза да су Срби идеалан народ за багру из маркетиншког сектора и даље стоји. Шта вам који мој значи „домаћа“? Да ли је то гаранција квалитета? Наравно да није.

Ако се у нешто разумем, разумем се у ракију. Ајде то што ју је мој ћале пекао, а ја ћу се трудити да наставим традицију чувене „зороваче“ (Зоран, Зоро, Зороова ракија - зоровача), него и то што сам попио галоне исте и то пре него што је постала популарно фенси пиће за рибе оличена у дуњи, кајсији, вишњи.

Мој добар другар, док се није оженио, кад год је довлачио рибе на гајбу увек му је палила једна фора. Сваку рибу је питао шта ће да попије, а на њено питање шта има, одговарао је са „маћадо“. Мученице огризле у чари маркетинга типа Гарнијер натуралз, су као из топа одговарале да „'оће!“

Наравно, добијале су ракију, јер је домаћа – маћадо, а пиле су је јер нису смеле да кажу да су испале овце или да нису знале фору. Класика. Мислиле су да је неки италијански ликер или шта већ. Поготову је фора палила код намучених тзв. фенси риба мученица.

Е сад. У вези термина „домаће“ ракије. Искрено, ако немам искуства са неком ракијом, пре ћу пити куповну, дакле фабричку из простог разлога што бар знам кога могу да тужим или да јурим да пребијем ако се отрујем.

Овог „домаћина“ ћу мало теже наћи, поготову ако ракија, као хероин, прелази из руке у руку. Српски сељак је „домаћин“, а неке ствари су ту доста јасне. Постоји раџа која се пече за себе и која се пече за продају. Као и сваки искусан дилер, сељак уме да ти да ону за себе да пробаш, а после да ти заваља продајну верзију. Дакле нека врста трајал верзије софтвера.

Наравно, знам добро да ће се јавити велики број вас да каже да то није истина и да његов деда „пече знаш каку ракију!“, али суштина је у следећем. Одредница „домаћа“ не значи да је добра. Чак и по кафанама су почели на питање „кака је?“ да одговарају са „домаћа!“

Иако доста имам поверења у људе, а и сама економија је однос поверења, што се ракије тиче ово не стоји. Када је ракија у питању не верујте никоме. Свакакви отрови круже на тржишту.

 

Ево неколико личних искустава са „домаћом“:
Беше рођендан ил' слава ортаку те ми сипаде ракијицу. Попих једну, беше ми 'нако. Прејака. Попих другу, те и трећу. Нешмичудно, ал' ајд' нећу више да пијем, нисам дошао да се усвињим. Пређем у другу собу, нормалан, делујем си трезно. Седох поред неке рибе и започех конверзацију у стилу „ди си“. Није прошло ни пет минута: мислим једно, причам друго. Хоћу да кажем једно, напињем се, а из уста излазе сасвим неке неповезане глупости. Видим, риба у чуђењу мења фаце. Трепнем и као у игрицама, укључи се друга камера и видим себе како причам са њом, али камера је у углу собе! Дакле, треће лице. Видим шејтан одн'о шалу, некако наватам другог ортака из зграде да ме одведе кући, иако могу да ходам и делујем свесно, али никад се не зна.

Искуство друго: Једне године шљива слабо тј. никако није родила, те мој ћале одлучи да купи ракију од неког сељака у околини Ваљева за личну употребу па мало да буде и приде. Дође он код њега, проба раџу, као добра је, дај тол'ко и тол'ко литара. Сав задовољан, дође гајби, сипа у чашицу пред ручак. Међутим, видим нешто ми мирише цела соба. Од једне чашице мирише к'о у шљивику!

„Није нека“, констатује касније, али шта да се ради. Међутим, после славе те године, иако није много попио, видим да је нешто чудан. Ладно изиђе напоље да се шета по крају, једва смо га вратили назад у кућу. Тада схватисмо да је то неко жешће ђубре, а вероватно и отров. Пошто му беше жао да баци толику ракију, он и кева одлучише се да је препеку. Сипаше ракију у казан, препекоше, отворише казан кад – казан сав љубичаст! Е, бре!

Ракију поклонише комшијама.

Иначе, пре тог фамозног препека, или баш за време њега, био сам релативно млад момак са празном гајбом за викенд. Другар је дошао код мене, који иначе живи у мојој згради, те рече да „иде да се плакне на брзака“ па ћемо да циркамо и зовемо неке сојке. Међутим, за то време сам сипао једну ту елесдиовачу и попио је. Сипао сам другу, попио је. Следећа сцена беше да он улази на врата и види мене како пузим по гајби са поломљеном пљугом у устима. Ту сам се мало умио и као дошао себи, а онда смо кренули да се прошетамо до другарице. Међутим, тих километар шетње ми нису помогли да дођем себи, већ сам, супротно свом понашању када сам трезан, а поготову када сам пијан, испољавао одређену агресивност и хтео да бијем неке клинце из краја?!

Искуство треће: Беше Ноћно планинарење и то треће традиционално на планину Жељин. Иако је неколицина нас вече пре тога спавала на фудбалском терену у Врњачкој Бањи, те пили добре раџе које понесосмо, када је остатак екипе дошао испоставило се да је неспреман, дакле без ракије. У аутобусу од Врњачке Бање до подножја Жељина, заподенула се прича о томе како немамо ракије, јер смо нашу попили вече пре, а остатак екипе није понео ништа. Неки клинци, који су нам били нека врста хостова, се понудише да нам набаве ракију по скромној цени. На моје питање: „Кака је?“, мали рече „Одлична! Домаћа!“ Још се сећам његовог погледа када сам констатовао: „Дакле, срање!“

Дакле, то и беше. У једном тренутку поред логорске ватре нека од тих флаша дошла је до мене: помирисах је, гуцнух и проследих даље. Више не хтедох да је пијем, јер сам имао осећај да светли у мраку. Тако и би. Неки су се тако чудно напили да су виленели, где другар, иначе познат као миран и ћутљив, трчао около и викао да нас све воли, потом и грлио. Други је толико био искривљен да је мазн'о Дебелом сок од парадајза који је кувао да се окрепи пред полазак на врх и попио га на искап, онако врео. Другарица није ни могла да иде до врха, штавише, остала је искривљена у шатору, а касније спавала у оближњем селу, јер није могла доћи себи ни сутрадан.

Искустава има много, зато их више не бих набрајао. Ова врста ракије се зове елесдиовача и избегавајте је. Пошто је тешко утврдити процес производње и сировине из којих је настала, лаички можете урадити следеће:

  • Ако ракија има прејак мирис – не пијте је.
  • Ако је прејака – не пијте је, јер је често јачина ту да прикрије нешто друго.
  • Сипајте мало на дланове, па ако се лепе један за други – пуна је шећера.
  • Исто важи и за фарбане ракије, дакле „боју бурета“, јер права ракија нема потребе да се фарба. Част изузецима.


Обавезно обратите пажњу на гајбама – ракија се никада (још једаред) никада не држи у пластичној флаши! Само стаклена флаша долази у обзир јер чува сва својства, а пластика мало по мало (или како је сада популарно рећи: свако мало) испушта по коју компоненту од које је сачињена.

Додуше, примећујем да се у услужним објектима који подразумевају кафане, кафиће, клубове (дискотеке) квалитет ракије побољшава, али недовољно брзо.

Ако немате ракије, а пије вам се, паметније вам је да купите Таково виљамовку или кајсију, јер то је стварно добра ракија. За остале не могу да тврдим. У принципу, ако немате добре ракије, немојте да пијете ништа. Паметније је и боље ћете се провести.

Нажалост, без апаратуре и технолога, колико год да искуства имате, тешко на први поглед (тј. гуц) можете видети каквог је ракија квалитета. То ћете знати тек сутрадан – ако вас буде болела глава. Од добре ракије глава не боли, макар попили и литру. Ако је квалитетна и препечена, можете је малтене давати и деци старојој од пет година (пре пете године, негде сам читао, деца немају потребне ензиме – наравно, не давајте алкохол деци!). Међутим, ако је пуна шећера, тешко вама. То ћете видети најлакше у току пијења ракије ако вам се расположење драстично мења као трудници од хормона. Обавезно заливајте са много воде иначе вам сутра неће радити стомак и први оброк ћете имати тек увече.

Што се шећера у ракији тиче, чух да један технолог рече да се може додавати шећер максимум до 5% на целокупну комину. Против сам овога, свеједно.

Знам да вам овим писанијем ништа конкретно нисам рекао, али сматрам да ми је дужност да зло лоше ракије буде искорењено. „Домаћа“ није гаранција квалитета. Често уме да буде добра, јер је широк појам, али није ствар за коју се треба држати.

Не заборавите да је ракија најбоље пиће на свету – када је добра и да је најгоре пиће на свету – када је лоша.

П.С. Знам да ваш деда/баба/аскурђел пече добру ракију.


Додатак након 4 године:

Очигледно да је феномен "домаћег" маћада у смислу маркетиншке преваре занимљив још некоме, а то је блогу "Шта једемо", где се аутрка Јована позабавила истим овим, само мало друкчијим - храном. Ал' поента је иста: Само нек' је домаће!.

Шири бјутизам...

Ово неблошко писаније мож'те метути ди вам воља, ал' до сада се као најразумљивије показало ако га метете на неку од друштвених мрежа за дангубљење домаћица.

  



 

Тако, поред тога што чините похвалу овог нелитералног штива, чините и да Бјути постане утицајан блогер и да може да једе и пије за џаба кад га позову да прича глупости којекуде.


 

Коментари

Пишите шта 'оћете, ал' у принципу се не обазирем на ваше глупости.

Систем за коментарисање омогућио Disqus

Ne kužim / Can't understand

Лајкујем вам мајке

Само за хипстере



Ако ово неко користи, мож и да кликне

Свежи коментари

Вид' што лепо

Srbovanje
Preko ramena

Ове ја читам...

...ал' не мора да значи да вазда ценим њихове написане глупости.